Svetlost poslednje zore

Priča o Naji

Mateo se, kasnije tog dana, trudio da bude veseo, ili da bar ne bude tužan. Nije želeo više da zabrinjava Roksanu, nije više želeo da je muči užasnim događajem koji je počinio. Nekako je želeo da se vrate na ono pre, kad ona nije znala skoro ništa o njemu, kada je on bio zaštićen bedemom, kada mu srce nije bilo ovako izloženo.

Možda je želeo i da se vrati u ono vreme kad nije znao da kontroliše magiju, da uživa trenirajući sa svojim bratom, da na vreme nauči da je obuzda. Želeo je da se vrati i da nikad ne ubije svog brata, da nikad ne upozna Naju, da nikad ne upozna čak ni Roksanu. 

Sa jednim mračnim događajem, nastupilo je više njih. Zbog njega je bio uvučen u oluju i nije mogao da diše. Znao je da se uhvatio za Naju, i da mu je ona pomogla, da ga je ona spasila od mračnih misli. Ali ona je sa sobom donela drugačiju oluju, tmurniju, strašniju i veću. A on je morao da je prati, ne samo nju, već put koji se stvorio, koji se otvorio pred njim. Taj put odveo ga je do Roksane, i on je nju morao da uvuče. Morao je da je uhvati za vrat i ne da joj da diše, kako bi sebi dopustio da udahne, da raširi svoja pluća.

Ni sanjao nije da će njegov život biti tako mračan, tako tmuran, tako... 

Ni sanjao nije da će se pretvoriti u negativca, da će on biti loš momak, da će zbog njega ova divna devojka patiti.

A Roksana o tome ništa nije znala. Sad, dok ga je posmatrala, dok je gledala njegova dva plava setna oka, nije mogla ni da pretpostavi šta se sve krije, koju istinu Mateo drži za sebe. Ona je samo razmišljala o Naji, i o odnosu između nje i Matea. Kako on, još uvek, nije pomenuo tu devojku, kojoj je moć kružila u krvi, ona je odlučila da ga upita. Nije mogla više da izdrži od pitanja koja su joj se gomilala u glavi.

"Mateo..."

Tiho prošaputa gledajući kako su mu se zenice lagano proširile. 

"Rekao si da... da ćeš mi pričati o Naji."

Sa pomenom njenog imena, on skloni glavu, tako blokirajući Roksanin znatiželjni pogled na njegove oči. Vrativši pogled na njeno lice, blago se osmehne. Prijalo mu je što vidi crte ljubomore na njenom licu.

"Upoznali smo se nedugo posle... smrti mog brata. Nisam uvek živeo ovde. Moja porodica je iz Italije, iz Pontermolija."

Zastane na trenutak prisećajući se Italije i Pontermolija. Voleo je to mesto, bio je zaljubljen u njega, ako je iko mogao biti zaljubljen u naselje. Odrastao je tamo, uvek se osećao dobro došlo, sve do... Sve do trenutka kada se sve promenilo. 

Baš kao što ljude ponekad boli kada vole osobu, tako je Matea boleo i grad, mrzeo je sebe zbog toga, i znao je da nikad u potpunosti neće sebi oprostiti za ubistvo, i za to što mu se Pontermoli manje sviđao. 

Bilo je to neko neobjašnjivo osećanje, i ta zaljubljenost, ali i mržnja prema gradu, koja se rađala u Mateu. 

Ipak, sa odlaskom iz tog grada, mržnja prema istom počela je da spašnjava, ljubav je počela da ga zamenjuje, ali ipak to zrno ljutnje, bola, mržnje, bilo je prisutno i Mateo je znao da nikad neće moći da se vrati na ono pre. A samo je želeo da sve bude kao pre, mnogo je to želeo. 

Želeo je da su se Roksana i on upoznali pod drugim okolnostima, u svetu u kojem nema magije. Možda bi ona otišla na putovanje u Italiju, možda bi svratila baš u Pontermoli, možda bi samo neobavezan pogled bio dovoljan da se varnice u njima probude, možda bi samo njen prelepi osmeh podstakao magiju u njegovom srcu i glavi, možda bi stvarno imali šansu za sreću i ljubav.

"Kad sam... kad se to desilo, nisam mogao roditeljima da pogledam u oči, nisam mogao da bude sa njima i gledam kakvu sam im bol zadao. Nisam želeo da u njihovom držanju prepoznam mržnju, ili razočarenje. Plašio sam se da ne bih to mogao da podnesem, jer i ovako sam bio na ivici."

Oči mu odjednom zasuziše te on uzdahne protrljavši iste. Morao je što pre da završi sa ovime, i da se što pre vrati na starog Matea, Matea punog podrške, Matea koji je tu za Roksanu.

"I tada sam upoznao Naju. Učinilo mi se skoro kao da me je ona našla, kao da je već bila predodrećena da mi pomogne."

Zastane kako bi uhvatio Roksaninu reakciju, želeo je da se uveri da se ne predomišlja, da još uvek stoji iza toga da će ostati. Ona mu je, sa nežnim izrazom lica, klimnulag glavom i blago stisnula mišicu njegove desne ruke.

"Dane sam obično provodio u šumi, daleko od ljudi, daleko od bića koje sam mogao da povredim. Tada sam sreo nju, želeo sam da odem, da se sklonim odatle i da nastavim da tugujem. Nije mi stvarno trebala još jedna smrt na duši."

Suza iz levog oka mu se slije niz bradu te zastane kako bi se smirio. Čak i sada, vrlo dobro se sećao njihovog prvog susreta, načina na koji je bio opčinjen njenom lepotom, snagom njenog pogleda. Duboko u svom srcu, u trenutku susreta, molio se da je i ona veštica, i da će mu pomoći, čak je on želeo njoj da pomogne, čak je taj susret učinio da zaboravi pravi razlog njegovog boravka u šumi. 

Znao je da mi takvo nešto povredilo Roksanu, te joj nije spominjao. Nije joj spominjao i to da je bio zaljubljen u tu devojku oštrog pogleda, sve do noći u kojoj je Roksana ubila. 

Shvativši da je sve povezano tim ubistvima, Mateo uzdahne, plašilo ga je to i morao je da nađe značenje, morao je toliko da ih poveže da pronađe istinu. 

Blagi dodir na njegovom obrazu ga trgne iz misli te shvati da je to bio Roksanin dlan. Pogleda joj u oči te u njima ugleda zbunjenost, želela je još istine, a on se plašio da joj ne otkrije previše. Ona nije bila spremna za nju, on nije bio spreman za nju. I vreme nije bilo spremno...

"Ona mi je... Nekako pomogla. Ne bih stvarno znao da ti opišem kako. Ali mi je pomogla. Iako nisam sebi oprostio u potpunosti, iako znam da bi možda trebalo..."

To je neoprostivo... Ubistvo svog brata nikad ne treba da se oprosti. Nikad i neću oprostiti sebi...

Pomisli u sebi. Razmišljao je o tome da to kaže naglas, ali ugledavši njene zabrinute oči, oseti da ne bi trebalo.

Bolelo ga je to što nije mogao da joj kaže celu istinu, stalno će ga boleti, i stalno će se vraćati na to, baš kao i na bratovu smrt.

"Mateo, ne želim da budem bezosećajna, ali..."

Uzdahne duboko smestivši svoje dlanove na njegove obraze. Tek tada je, na jagodicama palčeva, osetila bradu staru tek nekoliko dana.

Uhvativši njen desni dlan svojim, nežno ga je poljubio i klimnuo glavom.

"U redu je, dobro sam. Ono juče je... Bilo izazvano pićem, uglavnom."

Roksana u njegovim očima razazne sjaj iskrenosti te klimne glavom.

"Da li se između tebe i Naje nešto desilo, jer ako jeste, ako se još uvek dešava... Moram da znam."

Blago joj se osmehne, ovog puta nežno poljubivši njene usne koje do tada nisu znale da su žudele za poljupcem.

Tiho uzdahne kada su se odvojili te joj oči zaiskriše.

"Ništa se nije desilo."

Tiho prošaputa još jedanput je poljubivši, još jedanput je ostavivši bez daha.

"Rokso, a i da jeste, za mene postojiš samo ti, i nijedna druga."

Ponovo je poljubi odagnavši sve njene sumnje, odagnavši njene strahove. Voleo ju je.