Svetlost poslednje zore

Cigareta

Prazne šolje sada su se nalazile na stočiću odmah do kreveta. Mateo i Roksana pospremali su sobu od sinoćnog nereda. On joj još uvek nije objasnio dejstvo flaše, i šta je za njega značila cigareta. A imala je značenje, veliko i bolno značenje.

Pospremivši, seli su na pod, on se naslonio na krevet, a ona na njega čvrsto ga zagrlivši. Prebacivši desnu ruku preko nje duboko je uzdahnuo. Roksana je videla da se priprema za pričanje, te ga je pustila, ne rekavši ništa kako ne bi prekinula tok njegovih misli.

"Želim da nastavimo razgovor o onome pre."

Uhvati je za dlan te ga protrlja između svojih. Pogleda je ozbiljno u oči ali mu pogled odleti sa njenog lica u stranu. Našavši svoj put, nazad, ka njenim očima, duboko uzdahne. Još uvek se plašio, uvek će se plašiti. Ali njemu najgore je bilo to što se plašio toga da neće ispuniti zadatak, plašio se toga više no njenog odlaska. Mada njen odlazak značio bi da je zadatak propao, i ako ne bi htela da se vrati, da je i Mateo zajedno sa njim.

"Kada imam onaj osećaj..."

Znao je da ona zna koji, te je teško nastavio. 

"Kada želim još više da se tako osećam, ja pijem. I to ne bilo šta. Znam u kakvom si me stanju našla. Znam da sam ležao sa cigaretom u ruci i flašom pored sebe. Znam da sam fizički bio tu, ali da psihički nisam. Jednostavno sam želeo da dotaknem dno pa sam popio piće. Ono pravi stvari još tužnijim, još bolnijim, a meni je samo trebalo da osećam bol."

Nekoliko suza sliju mu se niz lice. Okrene glavu od Roksane kako ga ne bi videla takvog, nije želeo da bilo ko zna za njegovu mračnu stranu, za njegovu bolnu stranu. Znao je da bi Roksana to razumela, znao je da ni ona ne voli da je neko gleda dok otplovljava na drugu stranu istine, na pravu stranu istine. Na onu stranu u kojoj sebi priznaje da je pogrešio, da je gadno pogrešio i ubio nekoga. A to slama čoveka, bar je Mateo bio slomljen.

Roksana duboko uzdahne razmišljajući šta bi mu rekla, ali reči joj jednostavno nisu dolazile u misli. Mozak joj je bio uspunjen prazninom, hladnom bolnom prazninom, ali i strahom takođe. Jedna misao koja joj se iskristalisala nije joj se sviđala.

Ljude ne može ubiti ono što ne znaju. 

Ali ona je znala, ona je znala i pomalo se plašila. Ne nužno Matea, već sebe, i svojih odluka. Plašila se da će i ona nekad izgubiti kontrolu, plašila se da već jeste, onog dana na brdu, kada je vrištala, kada je slala talase vetra svuda oko sebe. Plašila se da će i ona povrediti nekog, da će ubiti nekog, a najviše se plašila toga što se plaši. Znala je da su strahovi bili tu sa razlogom, a ona stvarno nije želela da nađe razlog za ovaj.

Šta je sa mnom? Da li ću i ja nekad izgubiti kontrolu?

To su bila dva pitanja na njenom jeziku, i bila je zahvalna što ih nije izgovorila. Nije se sve vrtelo oko nje i morala je da pusti Matea da oseća taj bol, a naposletku morala je i da mu pomogne da izađe iz istog.

"U redu je."

Posle kratke tišine prošaputa. Nije znala šta bi drugo rekla i kad je konačno izgovorila ove reči učiniše joj se nekako šupljim, glupim i nepotrebnim. Ali ugledavši njegov pogled pun zahvalnosti odahne u sebi. Mateu su značile njene reči više no što je prvobitno mislila.

"A šta je sa... Sa cigaretom?"

Nesigurno prošaputa tražeći skriveno značenje iza nje. Mateo se bolno osmehne te mu oči zasuziše. Ustane te izvuče paklu cigareta i kutiju šibica iz fioke. Izvuče po jednu odloživši ostale u fioku. Ugledavši njih a i Matea, Roksana je znala da ipak imaju značenje.

"Nadam se da ti ne smeta."

Tiho prošaputa kresnuvši šibicu. Oči mu ponovo zasuziše kad vatra bukne podstaknuta vazduhom. Roksana ga je gledala kako posmatra zapaljenu šibicu još uvek je ne približavajući cigareti. Kada je vatra blizu njegovih prstiju, zatrepta nekoliko puta te mu suza iz levog oka skliznu ovlaživši obraz. Brzo protrese šibicu kako bi se vatra sa nje ugasila. 

Ubrzo mu se Roksana pridruži nesigurno posegnuvši za fiokom sa šibicama. Čvrsto držeći kutiju u svojim rukama pogleda Matea u oči, on ju je, pomalo uplašen, posmatrao. Njen pogled sklizne do njegovih ruku i prstiju u kojima je držao cigaretu. Nežno stisne njegovu šaku ponovo pronašavši njegove oči. Ružičaste usne drhtavo joj se otvoriše dok je nesigurno povukla šibicu po obodu kutijice.

"Ja ću."

Tiho prošaputa, na trenutak odvajajući njene oči od njegovih. Pratila je pogledom kako cigaretu stavlja između svojih usana trudeći se da ne zaplače. Suze su se iskrile čekajući da se cigareta zapali, čekajući da tužna istina izađe na videlo. Pre nego što ju je Roksana zapalila, Mateo je zatreptao nekoliko puta i protrljao oči u nadi da će odagnati suze. Bio je uspešan, znao je da je pobedio bitku, između njega i tuge, ali da rat nije gotov. Kraj rata nije bio ni na vidiku, i znao je da će morati doživotno da se bori, to je znao i pre dve godine.

Kada cigareta konačno bi upaljena, dim spuni čitavu prostoriju, posebno se okomotavši oko to tvoje ljudi. Dvoje ljubavnika, dve zaljubljene duše uhvaćene u vrtlog smrti, dve duše toga nesvesne, ili je bar jedna potpuno bila u neznanju. 

Neko vreme stajali su u tišini, i posmatrali jedno druge. Roksana je pokušavala da dokuči šta se to dešava u njegovom umu, koji tok misli mu se sada vrti po glavi. Pokušavala je da otkrije šta cigareta znači. 

Mateo je jednim delom sebe znao šta ona želi, da želi istinu. A on nije mogao da joj pruži celu, nije znao ni da li će moći. Drugim delom sebe, većim delom sebe, razmišljao je o bratu, i o značenju cigarete. Duboko uzdahnen vrativši se u stvarnost. 

Ugledavši njena dva plava oka znao je da se bori, znao je da želi da ga pita. Znao je takođe da se ne radi samo o cigareti, već i o Naji. Video je da strepi od te devojke, ali takođe i da joj se divi. I Naja jeste bila divna devojka, moćna devojka, ali previše mračna i previše upletena u mutne vode. Nikad ne bi želeo da Roksana postane kao ona, da i Roksana bude devojka previše duboko ukopana. 

Želeo je da joj kaže da nema potrebe da brine za Naju, da nema potrebe da razmišlja o njemu i njoj zajedno. Za njega je postojala samo Roksana, samo Roksana i zadatak koji je trebao da izvrši.

Pre nego što je uspeo da je reši muka, i da joj ispriča priču o Naji, uspomene na njegovog brata iskočile su mu u mislima i on je setno uzdahnuo. Povukao je poslednji dim te zgnječio cigaretu u pepeljari. Probao je slabašno da se osmehne Roksani, probao je da izbaci i sebe, a i nju iz ovog mučnog osećanja, iz ove sumorne atmosfere, no nije uspeo. 

Najednom mu je sinulo. Nadao se da će mu biti bolje ako joj samo kaže istinu, čitavu istinu, ali pre nego što je uspeo, ona ga je poljubila. Bio je to njen način da izađu iz ovakve atmosfere. Kad su se odvojili, pomazio ju je po temenu i teško uzdahnuo.

"Moj brat je pušio."

Roksana blago klimne glavom.

"On je pušio, pa sam ja nastavio posle... Posle njegove smrti. Osetio sam da tako treba, da je to ispravno. Mada možda je to bio način da se izborim sa istinom, ili da je prikrijem. Ne znam."

Želeo je da zaboravi, želeo je da sada ne misli o Sebastijanu, želeo je da ne misli ni o čemu. Želeo je prosto da ne misli. 

Roksana ga je nežno zagrlila i time mu ulila snagu koja mu je nedostajala, koju je iscrpeo na jučerašnji a i današnji razgovor. 

"U redu je."

Nije znala pta drugo da mu kaže te ga je grlila i tiho ponavljala ove reči. Nije mogla da ga gleda takvog, tužnog, umornog, dalekog, usamljenog... Osećala se kao da to nije više on, kao da je to neki drugi Mateo, neki mračni Mateo, neki Mateo koji nije njen. Ali ovo jeste bio Mateo, taj mračan deo jeste bio deo njega, i ma koliko bi on voleo da nije, nikako nije mogao da ga se odrekne. On ga je napravio takvog, i upleo ga u mutne vode, ali odreći se tog dela, značilo bi odreći se svog brata, odreći se sećanja na njega, odreći se ljubavi prema njemu.

"Svako ima svoje načine za prelaženje preko mračnih i užasnih stvari koje je uradio, koje je doživeo. U redu je, Mateo."

Prošaputa ne odvajajući se još uvek od njega. Nije želela da ga pusti, nije želela da Mateo ponovo odluta i da ona ne može da ga nađe, da ne može da ga spase. Trebala je da zna da ljudi najlakše skliznu u tmurnu stranu svog mozga zagrljeni osobom koju ne žele da izgube.