Svetlost poslednje zore

Izdaja

Roksana je nekoliko sekundi posmatrala Mateove oči pokušavajući da u njima nađe neki nagoveštaj predstojećeg razgovora, mogla je samo da pročita tugu i razočaranost. U prvom trenutku uplašila se da je upućena prema njoj, ali onda su mu se ramena oklembesila i ona je znala da je zapravo razočaran u sebe.

Umesto da ga pita šta se dešava i da ga pristiska, samo mu se približila i smestila njegove ruke oko svog struka, svoje je prislonila na njegovo lice.

"Hej... Šta god da je u pitanju naći ćemo način... Zajedno."

Mateo je jedanput klimnuo glavom.

"Verovatno si pravu."

Izdahnuo je rekavši to, ali je nije gledao u oči, kao da se plašio onoga što će naći u njima. Kada ju je pogledao, uhvatio ju je za dlanove, nežno ih spuštajući sa svog lica. Još uvek ih je držao dok ju je pripremao - dok je pokušao da je pripremi - za poražavajuću činjenicu.

"Mislim da bi najbolje bilo da sednemo."

Roksana ga je bez pogovora poslušala i smestili su se u veiku ljuljašku.

"Radi se o Korin i Riku."

Poče a preko Roksaninog lica preleti grimasa užasa. Ugledavši to, Mateo pritrči da je razuveri.

"Dobro su. Oboje su živi i zdravi."

Stisne joj dlanove pojačavajući svoje reči, kao da je želeo da ih naglasi da bi i kasnije mogla da ih se seti.

"Šta onda? Šta onda ne valja?"

Posmatrao ju je nekoliko sekundi posezajući duboko u njene oči, i ona je u njegovim gledala njegovu dušu kopajući za onim što joj je bilo važno. Nije ni slutila da će je istina poraziti, i to ne samo nju, već njih oboje. Nije ni slutila da će ih takva istina uništiti.

"Reci mi."

Molećivim glasom progovorila je te reči i on je napokon morao da joj kaže pravu istinu. Skrenuo je pogled u stranu znajući da neće imati snage da je gleda u oči, čak iako je to zaslužila.

"Želim da znaš da je bilo neizbežno, da sam to morao da uradim."

Uprkos naprezanju podigao je pogled i pogledao je u oči, želeći da joj stavi do znanja da je sledeća činjenica bila važna.

"Takođe  želim da znaš da sam sam doneo ovu odluku."

Napravio je pauzu pustivši je da procesuira i da to upotpunosti prihvati. Roksana je spustila svoj dlan na njegovo koleno i blago ga stegla. Zatim je klimnula glavom potvrđujući da je razumela. Mateov pogled ponovo je odlutao sa njenog lica i smestio se na Roksaninoj ruci.

"Morao sam... Morao sam da im obrišem sećanja. I Mateu i Korin."

Podigao je glavu i susreo se sa Roksaninim očima i u njima spoznao nešto što ga je preseklo.

"Nisu zaslužili da budu u ovom svetu, za njih je bolje da ostanu u neznanju."

Dlan sa njegovog kolena se trznuo a zatim i u potpunosti povukao. Dah joj je zastao u plućima i knedla joj se stvorila u grlu. U očima joj se istopilo ono grozno osećanje koje je preseklo Matea, koje i jeste bilo njemu upućeno, i pretvorilo se u suze koje je pokušala da potisne.

"A ja zaslužujem? Nikada nisam tražila ništa od ovoga."

Glas joj je bio poput lepeta krila - tih, tajanstven i smrtonosan. Dok ju je gledao, Mateo je osećao neku prazninu u srcu, osećao se kao da ju je izdao, a njena reakcija... Plašila ga je. 

Roksana je skrenula pogled u stranu i ustala sa ljuljaške izloživši mu leđa. Nije ni slutila da je moguće i mrezi i voleti jednu osobu u isto vreme. Okrenula se da ga pogleda... Ona Matea nije mrzela, samo je bila razočarana u njega, samo se osećala izdanom. Nijed ga mrzela, nikada neće.