Svetlost poslednje zore

Ljubav

"Kažete da postoji način da je spasimo? Neće umreti?"

Upita Rik ponajviše gledajući u Naju. Želeo je odgovor od nje, a ne od Matea, nije želeo da mu pruži to zadovoljstvo, da mu pruži da vodi situacijom. On je svakako ćutao, čak iako je to bila njegova ideja, nije želeo još jedanput da izgovori te reči. Uhvatio je Najin pogled te odmahnuo glavom, ona je morala da mu objasni.

"Rik... Ona je..."

"Znam gde je, čuo sam."

Reče, a Mateo suzi oči zbog gorčine u njegovom glasu. Naja proguta knedlu spazivši Mateovo držanje tela, ni njoj se Rik nije sviđao. Uzdahne duboko pripremajući se da nastavi.

"To... Mesto, u njenoj je glavi. Ti si taj koji mora otići i izbaviti je. Verujem..."

Reče te uzdahne bacivši pogled tamnokosog dečka.

"Verujemo da niko od nas ne bi mogao da joj pomogne. To mesto je duboko u njenoj podsvesti, a ona nas se čak ni ne seća. Jedino se tebe seća, ali ne znam ni koliko će to potrajati. Video si je..."

Naja nije mogla da nastavi, nije mogla da izgovori te reči još jedanput, nije mogla još više da povredi Matea.

"Treba samo da odem tamo, i da joj pomognem da..."

Ostavi rečenicu da lebdi u vazduhu te krajičkom oka spazi Mateovom pogled na sebi.

"U lavirintu je. Sama. Treba da joj pomogneš da izađe odatle."

Svu svoju pažnju Rik je sada usmerio na Naju te joj potvrdno klimnuo glavom.

"Čim nađemo izlaz, vratićemo se ovde. Biće dobro."

Reče odlučno sebi, ali ga Mateov i Najin pogled uplaši.

"Ne znamo. Možda se nijedno od vas ne vrati."

...

"Roksana..."

Tiho prošaputa Mateo sedajući na krevet. Uzeo ju je za ruku te je čvrsto stisnuo pokušavajući da joj udahne svoju toplotu.

Bila je hladna, i uplašena. Bila je bliža granici između života i smrti nego ikada pre u životu.

"Roksana..."

Zajeca još čvršće je stiskajući.

"Oprosti mi... Nisam znao šta radim... Vrati mi se."

Zari glavu u posteljinu gušeći se u svojim suzama. Roksana da je sa strahom posmatrala pokušavajući da dokuči ko je taj dečko crne kose i za šta bi tačno trebala da mu oprosti. Pogledala je ka ostalo troje ljudi te zastala na jedinom poznatom licu.

Rik je bio tužan, i u bolu, takođe u konstantnom strahu i ona je to mogla da vidi. Plašio se, i ona se plašila, i to ne bilo koga.

Spustila je pogled na teme do sebe te istrgla ruku. U Mateu je to proizvelo zbunjenost te je podigao pogled i na trenutak prestao da plače. Ponovo je posegao za rukom nastavivši sa jecajima.

"Izvini, oprosti mi. Nikad nisam pomislio da će se ovo desiti, ne želim da se ovo dešava."

Njegov stisak je bio čvrst i Roksana, ma koliko je želela, nije mogla da istrgne svoj dlan iz njegovih.

"Kad sam ga ubio... Nisam nikad mislio da će me to dovesti dovde, da će povrediti tebe. Kad sam te upoznao, kad..."

Proguta knedlu zažmurivši na nekoliko sekundi.

"Tada... Tada te nisam voleo, tada sam želeo..."

Pre nego što je uspeo da nastavi, i time razotkrije njihov plan, osetio je ruku na ramenu te pogled prebacio na osobu čija je bila.