Svetlost poslednje zore

Druga strana

Nije mogla da pusti Amaru da se sama vrati kući. Znala je da njena sestra ne bi podnela pritisak koji se uspinjao u toj kući i da bi posrnula, da bi rekla nešto što ne bi trebalo. Ne namerno, ali opet bi to bilo dovoljno da ugrozi Roksanu i njenu magiju.

Ipak nije želela ni da Amara bude tu, da čuje, svaku sitnicu Najinog i njenog razgovora. Postojalo je tako mnog stvari za koje njena sestra nije znala, a Roksana nije znala u kom smeru će ih priča odvesti. Plašila se da ovog puta ona ne kaže nešto što bi povredilo sestru, a povredilo bi je i to da je patila na onom drugom mestu.

Zato su Naja i ona ostavile Amaru, sa šoljom čaja, da sedi unutra, dok su one izašle i sele na trem ispred zadnjeg dela kuće. Možda nije bila baš najpametnija ideja ostaviti je tako samu, pa da joj se misli roje po glavi, ali Roksana nije videla drugi izlaz iz situacije.

"Nisam joj skoro ništa rekla. Samo sam joj pokazala da imam magiju."

Tiho reče ugledavši to pitanje u Najinim očima. Nije bio red na Naju da postavlja pitanja i da traži istinu od Roksane, ali videla je da bi devojka do nje to najradije uradila. Ipak ovo je bilo važnije, njena pitanja su bila važnija, istina koju je Naja imala da podeli je bila važnija. Pogotovo sad.

Prošli put kad je pokušala da izvuče iz Naje neke odgovore, Naja ju je samo presekla i rekla da će Mateo sve objasniti, ali Matea još uvek nije bilo ovde, čak iako je onaj čudni stranac posetio biblioteku. Želela je to da spomene Naji, ali sada nije bilo vremene.

"Potrebni su mi odgovori. Od tebe. Ne mogu da čekam Matea."

Grlo ju je već grebalo od suza koje je potiskivala. Najradije bi sada legla u svoj krevet pod pokrivače i zaplakala, zbog svoje sudbine, zbog Amarine sudbine, zbog svega što joj se desilo, i zbog svega što će se možda desiti njenoj sestri.

Blago se iznenadila kada je Naja pomirljivo klimnula glavom. Ipak devojka do nje je gledala negde u daljinu, kao da nije mogla da je pogleda u oči.

"Trebala si te odgovore dobiti pre mnogo vremena."

Potvrdila je svojim rečima još uvek ne odvajajući pogled sa horizonta. Roksani se činilo kao da nešto čeka... Da nekog čeka. Mateo? Odmah joj je kroz misli proletel njegovo ime i zato se okrenula u stolici i sama pogledavši ka liniji horizonta. Nije znala šta je očekivala da će videti, ali da to bude ništa... To ne. Suze su joj opet navrle na oči i ona se okrenula ka Naji pažljivo posmatrajući njen profil.

"Amara i ja smo došle..."

"Znam zašto se došle. Sve mi je i više nego jasno."

Nije dopustila Roksani da završi rečenicu, nije želela da čuje te reči koje su htele da izađu iz njenih usta, nije želela da poveruje da ju je zloba tih osoba već uhvatila, da se korica već pravila. Okrenula se ka Roksani i oštro je pogledala, ali onda je taj pogled prerastao u pogled sažaljenja.

"Da li je istina?"

Naja nije oklevala da klimne glavom, nije bilo svrhe skrivati se od istine.

"Ti ljudi su zli i žele da unište ono što mi jesmo."

Zamišljeno reče Naja, a Roksana primeti da se toj devojci uopšte nije pričalo o ovome. Još uvek je bila zagledana u liniju horizonta, još uvek beznadežno čekajući. Želela je da pruži Mateu šansu da joj ispriča istinu, morala je. Obećala je. Ali neka obećanja morala su da se prekrše.

"A opet... Ti si umakla. Napunila si osamnaest pre nego što si uopšte mene i upoznala."

Primeti Roksana, kao da je upravo sada došla do tog zaključka, a ne da joj je Amara to rekla. Roksana se možda toga ne bi ni setila jer bi bila previše zaokupljena mračnim mislima isušenim od nade. Naja je skrenula pogled na nju i oštro uzdahnula a bol se ocrtao u njenim očima, Roksani se činilo da će zaplakati, ili kao da je možda već dugo plakala zbog te činjenice. DVe suze se stvarno sliju niz njeno lice.