Svetlost poslednje zore

Kestenjaste oči

Prošavši kroz vrata iza stola Roksana se našla u prostoriji, bacila je pogled na svoje stvari a onda nastavila dalje, do vrata na drugom kraju. Otvorivši ih našla se u sobi koja je ličila na kancelariju. Bili su tu sto sa kompijuterom, stolica i mnogo razbacanih papira. Prišla im je i prletela pogledom preko, kako joj se činilo, računa. Sela je za stolicu okrenuvši leđa velikom prozoru. 

Pogledom je onda preletela po zidovima - po policama prepunim knjigama razmišljajući da li bi te male treperave magije mogle biti ovde. Nije bilo mogućnosti da ne budu, jer nije imala gde više iza da ide, nisu postojala druga vrata koja bi je odvela u neku drugu prostoriju, neku prašnjavu, neku u koju niko nije ulazio godinama. I nije ovo bio takav svet, svet iz bajki, svet iz priča koja su se prenosila sa kolena na koleno. Nije u njemu bilo zmajeva i velikih čudovišta koje je trebalo pobediti - tome se barem Roksana nadala.

A opet nekako je možda i želela da ovo bude takav svet i da postoji razlog zbog koje ona ima magiju, da postoji nešto drugo protiv čega bi se borila a da to nije njen mozak i da to nije ona sama. Trebao joj je cilj, veliki cilj, trebalo joj je da njen život ima neko više značenje, trebalo joj je da ona pomogne nekome a ne da neko stalno pomaže njoj.

Pre nego što je pustila magiju da zagrli celu prostoriju pogledala je ka vratima koja su vodila u sobu sa njenim stvarima. Pažljivo je oslušnula tražeći bilo kakav zvuk ili pokret tela koji bi pokazao da je još neko tamo. Ne začuvši ništa skočila je u ponor i uhvativši nit magije otvorila oči. Sad je ponovo mogla da oseti te male svetlosti magije.

Ali nisu dopirali iz ove prostorije, bilo je ipak nečega iza, nečega što je ona mogla da vidi magijom ali ne i svojim očima. Uzdahne ustavši iz stolice. Laganim hodom, ne povlačeći magiju, krene ka zidu koji nije bio zajednički sa prostorijom za koju je znala. Rukom lagano poče da klizi po polici u nadi da će naići na nešto... Na nešto što će joj pomoći da odgonete kako da prođe do te treperave magije. Prešavši celu policu iznervirano je sela nazad u stolicu ovog puta ne usredsređujući magiju na treperave loptice, već direktno na ovu prostoriju. Zapravo nije to bila baš magija već prosto osećaj koji se uz nju razvijao.

Ponovo je ustala lagano prišavši jednom od svećnjaka na policama. Isprva je mislila da su i ostali tu samo za ukras, baš kao i sveće što su se nalazile u njima, ali povukavši ovaj, povukla je i taj deo police. 

Bila su to vrata koja su vodila u dugački neosvetljen hodnik, od kojeg se ona sva naježila - kao da su joj nečiji hladni prsti zaigrali po leđima spuštajući se od početka vrata niz kičmu. I neprimetivši povukla je magiju u sebe, kao da ni sama magija nije želela da se uprlja o kamene ploče od kojih je hodnik bio napravljen.

Stresavši se upalila je lampu na telefonu, a onda i pogleda iza sebe pre nego što je ušla i zatvorila vrata. Koraci su odzvanjali po kamenu dok je ona žurila kako bi videla šta je na kraju hodnika. Činilo joj se da on postaje sve uži i uži, a jeza je nikako nije napuštala, čak joj se činilo da je tu hladno isto koliko je hladno i izvan biblioteke, ako ne i hladnije. Stvarno nije mogla da odredi da li se hodnik sužavao, niti da li je išao ravno ili nizbrdo, jedino što je znala jeste da joj je sada postajalo sve teže da diše. 

Uzdahnuvši konačno je zastala pred vratima, okrenula se kako bi pogledala iza sebe plašeći se da ju je neko ipak pratio. Ne izgledavši nikog protrljala je nadlaktice dlanovima poželevši da je zagrnula jaknu koju je ponela. Ipak osećala je kako uzbuđenje radi u njoj i kako je polako zagreva. Zato je stisnula kvaku i gurnula vrata, ali ona se nisu pomerila. U čudu ih je pogledala, a zatim ponovo stisnula kvaku i pouvkla ih ka sebi - opet se nisu pomerila.

Ponovo je uzdahnula u potrazi za vazduhom, isfrustrirano je prošla prstima kroz kosu tek tada se setivši da skoči u onaj ponor i pusti magiju iz sebe. Osetila je dozivanje sa druge strane vrata i njena magija je odgovorila na njega zabijajući se u njih. Čak iako je nešto magije moglo da prođe sa one strane vrata do Roksane, njena magija nije mogla da se probije. Kao da je neka druga magija držala ova vrata zaključanim.