Svetlost poslednje zore

Izgubljena

Noć je skoro prošla, svitanje je kucalo na vrata, protezalo se pripremajući se za još jedan dug dan. Devojka sneže kose još uvek je mirno spavala, dišući ravnomerno i u ujednačenom ritmu. Mateo je sedeo na krevetu čvrsto joj držeći levu ruku, milovao je njen mekani obraz. Pri svakom dodiru plašio se hladnoće koja joj je prodirala kroz kožu, nikad je nije video ovako umrtvljenu, barem nikada do sada.

Duboko uzdahne prestavši da je mazi. Još uvek je snažno držao njenu ruku, ali mu je pogled bio uprt u Naju. Tražio je od nje odgovor, morala je da ga ima, uvek ga je imala. I ona je posmatrala njega, isto tako zabrinutim očima, lutajući po svom umu za istim. Na posletku je odmahnula glavom i uzdahnula. Nije više mogla da ga gleda takvom, prošli su toliko toga zajedno da nije mogla da učini da joj nije stalo do njega. Bilo je i morala je da se pomiri sa time.

Pogleda u vosak od sveća te se strese. Još uvek su bile tu, te slike, beli konj i crni leptir, proganjali je. 

Naglo je ustala zgrabivši posudu sa njima te otišla do kupatila i bacila u vece šolju. Posmatrala je kako vosak nestaje u vrtlogu sa vodom i nadala se da će to isto biti sa njenim brigama. Mnogo je želela da ih se otarasi, da može konačno da se opusti. Ali ipak znala je da je ovo tek početak, i da ju je ona slika previše podsetila, previše otvorila, previše je učinila ranjivom. Mateo ju je video i sigurno će pitati za nju.

Vrativši se u sobu, naježila se od ledene atmosfere, sve je još uvek bilo isto, tiho i morbidno. 

Uzdahne spustivši se na krevet do Matea. Blago je stegnula njegovu levu mišicu nateravši ga da je pogleda. Oči su mu se sjajile u polumraku a Naja se zbog istih povuče unazad. Plašila ju je ta ranjivost, nije želela da i ona pokaže svoju.

Pročisti grlo te zatrepće nekoliko puta.

"Do pre nekoliko sati bio si spreman da umreš, zašto je sada drugačije?"

Sada se zagledala duboko u njegove oči, uprkos instiktima. U njima je pročitala samo neznanje i strah, krivicu... ljubav... 

"Ona je drugačija. Hladna je i..."

Zaustavio je sebe pre nego što je dovršio. Nije mogao da izgovori ostatak, nije mogao da kaže očekivano, nije mogao da kroz njegova usta izađe to da će umreti. Nije ni morao, Naja ga je jasno razumela, čula je te reči toliko glasno da joj se na trenutak učinilo da ih je i izgovorio.

"Umirala je i pre... Pa si opet bio spreman da to dopustiš."

Mateo skrene pogled te pogleda u Roksanino mrtvačko lice. Naja je bila u pravu, bio je spreman od svega da odustane, jeste bio spreman na to da Roksana umre i da on nađe mir daleko od Zemlje. Ta činjenica bila je poražavajuća i znao je da sebi nikada neće oprostiti za nju.

Vrati pogled na devojku tamne kose odagnavši suze.

"Bio je to samo neki talas tuge. I zauvek ću mrzeti sebe zbog te činjenice da sam bio spreman da je žrtvujem, da sam bio spreman da je pustim da umre kako bih spoznao mir. Sada neću imati opciju za to."

Uzdahne duboko namrštivši se.

"Mogla bi stvarno da umre, i ja bih bio kriv za to. Šta ako..."

Nije završio, znao je da Naja ne zna ništa o snu koji se zbio, da ne zna način na koji su se sreli, da ne zna zašto je do pre sat vremena bio toliko siguran u sebe i u Roksanu. Sada je sve padalo u vodu, i on nije mogao da prestane da razmišlja o jednom jedninom pitanju: "Šta ako to nije bila ona?".

Naja glasno uzdahne nateravši Matea da podigne pogled. Iznervirano je ustala te počela da se šeta po sobi. Hod joj nije bio ujednačen, nije odavao moć. Prvi put posle skoro tri godine bila je uistinu uplašena.