Njegova podstanarka -ZAVRŠENA-

Drugo poglavlje

Otvorio je oči i protegao se, a onda se setio devojke od juče i njenog prokletog psa. Ustao je iz kreveta i taman krenuo ka kupatilu kad ju je ugledao kako izlazi iz istog obmotana samo u peškir, dok je Vučko išao za njom. "Dobro jutro.", veselo je rekla i prišla mu. "Zaboravila sam juče i da ti se predstavim. Ja sam Violeta.", rekla je i pružila mu ruku.

Prihvatio je njenu ruku. "Drago mi je, koliko to može da bude. Nadam se da je sad ostalo dovoljno vode da se istuširam."

Klimnula je. "Jeste.", promumlala je i otišla svojim putem.

Duboko je uzdahnuo, pogledao za njom, a onda ušao u kupatilo. Ušao je u kadu, upalio tuš i pustio da mu se vrela voda sliva niz telo, dok mu je mozak radio sto na sat. Nije imao pojma šta da radi sa devojkom, koja se nalazila u kući. Ko je dovoljno lud, osim njegove bivše žene, da u stan primi osobu koja za sobom vodi vuka. Mogla je ona da priča šta god je htela, ali je on video vuka i to je to. Izašao je iz kade, obrisao se, a onda obukao bokserice i majicu, pa izašao van. "Ima li i za mene kafa?"

Klimnula je glavom i pokazala mu na kafu, koja je stajala preko puta nje. "Ima.", promrmljala je i ne pogledavši ga. Bila je zadubljena u neke papire.

"Hvala." Klimnula je glavom, ali ga nije ni pogledala. Odustno je češkala psa, pila kafu i gledala u papire, sto puta se vraćajući unazad i ponovo čitajući. Počeo je nervozno da kucka prstima po stolu i ona je podigla glavu i pogledala ga. 

"Možeš li, molim te da prestaneš, dekoncentrišeš me.", progunđala je. 

Bledo ju je pogledao. "Ja tebe dekocentrišem u svojoj kući?", sarkastično je upitao.

Prevrnula je očima i vratila pogled na proklete papire ispred sebe. Bez i jedne reči. "Nemam vremena da se svađam sa tobom.", mirno mu je odgovorila.

"Ma zar ne?"

"Mhm.", promrmljala je i vratila se svojim papirima. Zazvonio joj je telefon i ona se javila. "Gde si, Care?", nasmejano je upitala.

"O, dobro smo raspoloženi. Vile, pre četiri dana sam ti poslao papire, pritiskaju me za izveštaj, a ja nemam pojma o čemu se ovde radi."

Uzdahnula je. "Samo napiši da se čekaju toksiološki nalazi i da se sumnja na trovanje cijanidom, ovo što si mi poslao me upućuje na to."

"Koliko si sigurna?"

"Devedeset posto.", promrmljala je.

"U redu, onda ću to i napisati. Moram doći po te papire."

"Ok, ali sam promenila stan, poslaću ti aderesu u poruci.", promrmljala je i spustila slušalicu, a onda istipkala poruku kolegi. Najzad je pogledala u Konstantina. "Za pola sata će moj kolega doći po papire, možeš li me pozvati kad dođe?"

"A gde ti ideš?"

"Da se raspakujem, ne planiram da mi odeća četiri meseca stoji u torbi.", mirno je rekla, okrenula se i krenula ka sobi.

Uzdahnuo je, skočio sa stolice i poleteo za njom. "Mogu li da znam gde planiraš da staviš svoje stvari?", siktao je za njom.

"U moju polovinu ormana.", promrmljala je, ušla u sobu. Pogledala je u njegovu garderobu koju je predhodno veče bila spakovala u kese, pa duboko uzdahnula. Stala je, razmislila, a onda otvorila orman, pa krenula da pakuje njegove stvari nazad na jednu stranu ormana. 

"Slušaj..."

Pogledala ga je krupnim, plavim očima i izvila obrvu. "Šta?"

"Ništa!", zarežao je, okrenuo se i otišao. Bledo je pogledala za njim, a onda slegnula ramenima i nastavila da radi šta je počela. Šetao je kao lav u kavezu. Nije mogao da veruje šta mu se dešava. Ta devojka je zaista mislila da ostane ovde i nije imala nameru da ode. E, pa nećemo tako, balavice, sama ćeš poželeti da odeš, ljutito je pomislio u sebi. Nekih dvadesetak minuta kasnije je neko pokucao  na vrata. Ljutito je odmarširao do njih i otvorio ih. "Izvolite?", upitao je kad je ugledao visokog, mladog muškarca.