Njegova podstanarka -ZAVRŠENA-

Dvadeseto poglavlje

"Da se pravimo da nismo tu? Daj, veštice, proveli smo savršen dan, Tina spava, a ja mislim da treba da se posvetimo nama i da ne treba niko da nam upropasti dan.", mumlao je, dok je ljubio i sve od sebe davao da ignoriše zvono na vratima.

Ponovo se oglasilo. "Policija, otvorite."

Violeta ga je pogledala, a onda ustala i krenula za njim. Ispred vrata su se nalazila dva policajca i Snežana. "Izvolite, gospodo.", Konstantin je mirno upitao. 

"Da li je Vaša ćerka kod Vas, gospodine?"

Klimnuo je. "Jeste, uđite. Sedite, gospodo.", ljubazno je rekao.

"Valentina Lučić, gde je?"

Pogledao je u Violetu i ona je klimnula glavom, pa polako otišla u sobu. "Tina, moraš ustati, tvoja mama je3 dovela policiju."

"Zašto? Ne želim da idem, Viki, molim te."

"Ššš, slušaj, tata neće dopustiti da odeš, ali moraš doći ovamo, hajde."

Tina je klimnula glavom i krenula za Violetom. "Dobro veče.", tiho je rekla kad je ušla unutra.

Oba policajca su se pogledala, a onda pogledali u Snežanu. "Rekli ste da Vam je bivši muž oteo dete."

"I jeste, ja imam starateljstvo nad njima."

"Valentina, koliko imaš godina?"

"Petnaest, gospodine."

"Da li si dobrovoljno ovde kod oca?"

"Da, gospodine, došla sam noćas i tražila da ostanem, a on mi je rekao da mogu ostati koliko god želim. Da li moram da se vratim? Ne želim da pravim tati probleme, ali ne želim ni da se vratim tamo."

"Ne praviš ti, dete, nikakav problem tati, samo ti ostani gde želiš. Gospođo, ako još jednom budete uznemiravali policiju zbog ovakvih gluposti, bićete kažnjeni.", mirno je rekao, a onda pogledao u Konstantina i Violetu. "Gospodine, gospođo, oprostite na uznemiravanju, molim Vas."

Konstantin je klimnuo glavom. "U redu je, Vi ste samo radili svoj posao. Usput, kad ste je već doveli, molim Vas i povedite je sa sobom.", progunđao je.

"Pođite sa nama, gospođo. Laku noć, gospodine.", rekli su i njih troje su otišli iz kuće.

"Izvini, tata.", Tina je tiho rekla.

Violeta ju je zagrlila. "Ti ni za šta nisi kriva, Tina, nemaš zbog čega da se izvinjavaš.", nežno je rekla.

Konstantin joj je prišao i poljubio je u teme. "Violeta je u pravu, sine. Nemoj ti da brineš za ovo, idi i lezi."

"Ne spava mi više."

Violeta se jedva suzdržala da ne prasne u smeh zbog Konstantinovog izraza lica, pa ju je poljubila u kosu. "Onda idi i nađi film, dok ja skuvam nama kafu, tebi čokoladu i iskokam kokice. Može?"

"Može.", promrmljala je i otišla.

Violeta je pogledala u Konstantina, pa izvila obrvu kad je videla kako je gleda. "Hvala ti što imaš strpljenja sa svim ovim i sa njom.", promrmljao je.

Stavila je kafu, a onda mu prišla, pa spustila ruke na njegove grudi. "Ja tebe volim, Konstantine, a ona je divno dete, ne treba nikakvo strpljenje za nju."

Spustio je ruke na njena leđa, privio je uz sebe, pa je zahtevno poljubio. "Ja ću iskokati kokice, može?"

"Mhm, pazi samo da ne zapališ opet kuću.", rekla je cerekajući se.

Nasmejao se, pa prišao šporetu. "Ja sam majstor za kokice, videćeš.", promumlao je. Nije baš bio siguran da jeste, ali želeo je da joj pomogne. Skuvala je kafu, zatim i toplu čokoladu, dok je on za to vreme iskokao kokice.