Đavo u njemu

13

Drejk

Stojim u čekaonici sa Keti, Amandom i njenim roditeljima. Niko od nas ne priča međusobno, svi čekamo ishod operacija koja traja puna četiri sata. Niko nam ništa ne govori, nema nikakvih novosti.

Kad god sklopim oči vidim onog manijaka kako je bode nožem, kako ona pada i to usporeno, pa onda ponovo ispočetka. Njega je uhapsila policija a nju su dovezli ovde, puno je iskrvarila. Ovo je sve moja krivica, ja sam je naterao na ovo, ja sam je doveo njemu.

- Ko će da preuzme stvari? – pita nas sestra i noge mi se odseku.

- Šta? – krenem ka njoj.

- Kada su dovezli gospođu skinuli su joj sat i ovaj prsten – pruža mi Mendin sat i verenički prsten koji sam joj dao.

- A to! Ja ću!

- A vi ste?

- Njen verenik! – viknem i uplašim devojku.

- Izvinite, samo nemamo nikavih vesti i nervozan sam.

- Razumem, samo se potpišite ovde.

Uzeo sam njen sat i prsten, gledao sam u njega i pitao da da li će je ovaj prsten koštati života.

- Biće ona dobro – sestra me teši.

- Ne razumem. Kakav verenik? – pita Mendina majka.

- Mama ne sad, u redu? – Amanda je prekinula bilo kakav razgovor i bio sam joj iskreno zahvalan.

Čekali smo još pola sata a onda je konačno doktor izašao iz operacione sale. Samo dve reči i dve rečenice.

- Stabilno je. Za sada.

Spustim glavu i udahnem duboko.

Mendin otac je ustao i doktor je počeo da objašnjava kako je rana koju je naneo nož bila duboka i zahvatila je i vitalne ograne, osim toga rebra su joj nagnječena i imala je problema sa disanjem. Za sada su je stabilizovali ali niko ne može da nam garantuje da će se oporaviti, doktor je čak predložio da pronađemo i boljeg stručnjaka. Nisam uopšte razmišljao, pronšao sam najbolje lekare, iskoristio avion da je prevezem u najbolje opremljenu bolnicu i molio se da će biti dobro.

. . .

Moja sestra je na sebe preuzela Mendine roditelje i sestru, objasnila im je sve o našoj veridbi, bar ono što smo je slagali a ja sam morao da se pobrinem za doktore i Konora. Ono što nisam očekivao jeste da će se Konor pozvati na privremenu neuračunljivost. Koliko sam razumeo advokata nakon što je završio fakultet doživeo je saobraćajnu nesreću koja je rezultirala traumom glave, imao je problem sa sećanjem, on misli da je to što je ponovo video Mendi bio nekakv okidač i da se vratio u doba pre nesreće, u doba kada su oni bili u vezi. To je i njegova odbrana. U prevodu, ja sam ovo učinio Mendi. Ja je umalo nisam ubio.

Unajmio sma najbolje advokate, boriću se svim raspoloživim sredstvima da ga strpam u zatvoru do kraja njegovog života i postao sam opsednut time.

- Budna je – sestra stavlja ruku na moje rame.

- Molim?

- Mendi je budna – nasmešila mi se.

- Hvala Bogu – prošla su tri jebeno duga dana.

Krenem odmah ka njenoj sobi da je vidim ali nejni roditelji su već bili unutra tako da sam morao da sačekam.

. . .

Bila je bleda, kao da nema ni kapi krvi u sebi, njeno lice nije krasio onaj njen osmeh.

- Hej – pozdravim je.