Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 1

Tiara

Dok senzualnim potezima razmazujem mleko za telo po levoj nozi, a stopalo utiskujem u satenski prekrivač koji nemarno leži u podnožju kreveta u mislima mi je On. Srce intenzivira svoje udarce svakom narednom misli koja lebdi mojim sećanjima. Te misli su spomen na Tomasove ruke koje razmazuju kremu za sunčanje mojim leđima... Tako je sve počelo. Kliše! Kliše iz romantičnih sranja koji mi tako dira onaj najtanji živac i meni se dogodio. Zamolila sam čistača bazena da mi namaže kremu na leđa i PUF! Mislim, bila bih lažov ako ne kažem da sam doslovno slinila kada je prvi put kročio u dvorište moje kuće. Hodajući eksploziv! Plavušan koji je izgledao baš kao da je išetao iz nekog holivudskog sranja da mi pomuti misli. Visok. Mišićav. Preplanuo. Harizmatičan i... Prepustila sam se sanjarenju iste večeri, narednog dana krenula u akciju. Rekoh: „Zabavi se, Tiara!" Mesec dana kasnije ušunjao se tiho u moje misli. I tada rekoh sebi: „Prepusti se, Tiara!" Jesam. Konačno mi srce treperi i u stomaku leprša osećaj koji sam sasvim zaboravila. Ja sam se zaljubila u momka pet godina mlađeg od sebe.

Iz ormara izvadim lepršavu haljinu boje zrele breskve i navučem je preko glave. Kosu, svezanu na vrhu glave raspustim i bacam pogled na ogledalo. Zadovoljna sam onim što vidim. Zatim nežan, puderas parfem mirisa jorgovana ispunjava prostoriju i vlaži kožu mog vrata. Gledam samu sebe u oči, u odrazu ogledala. Odlučnost mi isijava u pogledu. Tri dana ranije, upravo kada je istog jutra Tomas napustio moj krevet ja sam rešila da napustim svoj dosadašnji život. Da zbacim haljinu prošlosti. Izađem iz ljušture ugodnosti, zone sigurnost. Čaura u kojoj sam se skrila je najednom pukla. Rešila sam da zamašem krilima i odlepršam. Nikada više bolno ne tresnem na zemlju.

Pomerim klizna vrata i izaberem crvene sandale. Crvena boja donosi sreću... Zatim napustim spavaću sobu i u prizemlju potražim Deboru kako bih je obavestila da izlazim i da ću na večeri imati goste.

„U redu, biće u osam."

„Super."

„Gospođo..." Pozove me kada pođem. Debora je nova, počela je sa radom pre dva meseca kada je Gabi pala i slomila nogu. Okrenem se ka njoj. „Gospodin Robert je zvao, niste..."

„Uh!" Odmahnem rukom. „Potpuno sam zaboravila, srediću. Vidimo se večeras, Debora." Ipak moram do gospođe Ejlin.

Zautavim svoj automobil i nakon što izađem popravljam haljinu, pa dok ulazim u restoran hvatam svoj odraz u ogledalima kojima su obloženi zidovi hola restorana. Hostesa mi se ljubazno obrati.

„Rezervacija na Volton..."

Prekida me uz osmeh gostoprimstva. „Gospodin Vas čeka... Izvoilite..." Povede me prema stolu u... Vodi me prema vrtu, gde visoka stabla i tek procvetale ruže, čiji miris suptilno češka nosnice, stvaraju neku intimniju atmosferu nego što to pruža unutrašnjost restorana.

Lagano koračam ka stolu za kojim pogleda usresredočenog na tablet sedi... pa moj muž. Muškarac koga nisam videla dobre četiri godine. U međuvremenu smo se čuli kada kreiram neki problemčić, kada me davi njegova majka, kada mi zafali njegov potpis da bih ispunila neki, kako on to naziva – hir. Sa jedne strane gledano ja sam sponzoruša... Zapravo sa svake!

Kad malo razmislim ja sam ta koja okreće njegov broj... Poslednji put kada je moj telefon zazvonio i na ekranu zasijalo njegovo ime bilo je onda kada smo se poslednji put i sreli. Kada se ženio njegov rođak i kada je bilo neizbežno da zakonska žena bude pratnja.

„Zdravo, Alesio." Pozdravljam ga i on sporo napušta predmet koji mu je pažnju zaplenio i oči smešta na mene. Odmerava me polagano. Lenjo. Konačno stiže do mojih očiju koje znatiželjno lutaju po njemu.

Ustaje sporo. Usnama obklikuje glasno „Jebote." A onda, čini mi se da načini trzaj glavom. „Tiara." Pozdravlja me dok mu ugao usne nezatno skače naviše, pa mu se i obrva pridružuje.