Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 17

Tiara

„Kako je ta žena mogla da rodi nešto tako savršeno?" Razgovaram sa buketom koji mi je tutnula u ruke Isabela. Kod nas je čitava četiri sata i posvađale smo se tri puta. Ona bi da bude glavna – pa u mojoj kući ne. Niti kada su moja deca u pitanju.

Danas je Izabelin šesnaesti rođendan, ja sam želela da napravimo malu proslavu sa našim najbližim prijateljima, a onda je Isabela pripremila gala zabavu na kojoj planira da predstavi svojim prijateljima svoju usvojenu unuku, Izabel se složila. Osetila je simpatije, i ljubav koja je pristigla sa Isabeline strane i samo je uzvratila. Njihovim odnosom nisam bila iznenađena samo ja, više je bio Alesio. Doduše, Izabel je pobrala simpatije svake osobe koju je upoznala u ovih skoro godinu dana.

„Wow!" Izabel iskoči pred mene. „Kakav buket! Za koga je?"

„Za mene." Osmehnem se dok odmeravam njen stajling „članica sam bajkerskog kluba", kosu je pre mesec dana ofarbala u pink. Alesio je rekao kako će se moliti Bogu da Lola ne prolazi kroz te faze, Izabela mu je odgovorila nešto na španskom. Pogledao me je govoreći kako od sutra kreće na intenzivni kurs španskog jezika. Nisam mogla ništa drugo nego da se nasmejem. Jesam li rekla koliko je taj čovek dobar? Ne, on je savršen!

„Od Alesia?" Upita, igrajući obrvama, pa da sama odgovor. „Naravno da jeste kad se tako smeškaš." Zamisli se. „Volela bih da me neko voli kao on tebe."

„Oh, dušo, ne želiš njihovu priču, sigurno ne." Isabela se oglasi iza mojih leđa.

Izabel se namrgodi. „Ja ne bih volela da čujem da govoriš nešto ružno ni o jednom od njih, onda bi to značilo da ja moram da izaberem stranu, a znaš čija bi bila..." Ledeno odgovori.

Isabela glasno puhne. Zatim zadovoljno doda. „Ti ćeš, mlada damo, biti ponos ove porodice." Načini nekoliko koraka, njene potpetice zalupkaju pa kada prođe pored mene obrne se i pogleda me. „Idem da vidim unuku. Vidimo se u hotelu, nemojte da kasnite." Okrene se prema Izabel i uputi joj osmeh. „Nadam se da ćeš staviti moj poklon."

„Obećala sam." Uzvrati joj osmeh.

***

„Predivna si." Izustim dok gledam u mladu damu koja izlazi iz svoje sobe. Bajkerka se pretvorila u princezu.

„Osećam se čudno." Nasmeši se pomalo nesigurno. „Ovo nisam ja, ali nisam vas želela obrukati."

„Dušo..." Priđem joj i uzmem njene ruke u svoje. „Znaš da..."

„Srećan rođendan!" Alesio se oglasi iza nas. Okrenemo se ka njemu, face su nam ozbiljne pa se i sam uozbilji na tren. „Sve je okej?"

„Sve pet!" Izabel u trenutku odgovara. „Hvala." Odgovori i krene ka njemu. U rukama mu je neka kutija sa velikom mašnom. Pre nego joj preda poklon zagrle se. „Uvek budi svoja. Iako me izludiš, savršena si takva kakva jesi." Oni su razvili neki prijateljski odnos. „I nećeš dobiti motor." Nasmeje joj se.

„Kakav motor?" Zaprepastim se. „Samo preko mene mrtve." Uhvatim je kako očima nešto pokazuje, nakon čega se Alesio samo prepredeno nasmeje. „Da, poklon je za tebe." Pruži joj kutiju.

„Šta vi muljate?"

Alesio krene ka meni, usput me odmerava. „Pitao sam je šta želi za rođendan, tražila je vespu." Moš misliti. Nisam ja glupa.

„Vespu?"

„Namigne mi." Zatim me poljubi. Odmakne usne od mojih. „Prelepa si." Očaranost mu je osetna u glasu, u pogledu.

„Hvala." Poljubim sada ja njega. „Idi se spremi, čekamo te. Isabela je poručila da ne kasnimo."

„Gospođa majka je bila ovde?"