Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 13

Nikada u životu se nisam brže spremila nego danas, za Julijanovu svadbu. Naravno da sam uhvatila Alesia da me fotografiše sa svih strana kako bi moja najdraža prijateljica dobila uvid u moj izgled.

„Solidno." Kaže čim povučem zelenu slušalicu preko ekrana telefona i ona mi na ekranu zablista u punom sjaju. Odmah da mi bude jasno zašto sam ja solidna – samo je jedno Sunce.

„Hvala, prijateljice." Iskezim se ironično. „Kako si?"

„Hvala na pitanju, izvrsno – rešila sam se muka zvanih muškarci. Na pauzi sam sa potragom za srodim muškarcem. Posvećujem se samo sebi. Ja sam centar svog sveta i tako ću se ponašati u buduće." Pametno izusti.

„Odlično. Najpametnije, Karli."

„Kako ste ti i Alesio?" Zaigra očima.

Osmeh me oda.
„Estoy tan feliz!" Cikne.

„Nego šta ti radiš?" Menjam temu brzinski.

„Pokrećem izazov „mojih pet naj hot muškaraca", na instagramu. Da te tagujem?"

„Nemoj hvala ti kao da već jesi."

„Neću." Isruži ispred lica oba dlana.

„Slušaj moju listu. Onaj mali Italijan – planirala sam do Rima. Onaj Damiano. Sećaš se već kad je pobedio sve na listi... Jonny Depp! Pa..."

„Stani Karlota, ja žurim a ti..."

„Da, da, da! Izvini, dušice. Evo prekidam." I zaista prekine. Dohvatim torbicu i izađem iz sobe. Par koraka niz hodnik i sretnem Isabelu. Odmerava me sporo, proučavajuće pa sklopi rečenicu. „Meni je jasno uvek bilo što te moj sin želi pored sebe, ali mi nije nikada bilo jasno kako to da ti nikada nisi bila zaljubljena u njega?"

„Izgledate prelepo, Isabela." Pohvalim njen uvek besprekoran izgled.

„Onaj dan sam ti nešto htela reći." Uhvati me pod ruku i povede u uzani hodnik, tek skloni sa glavnog. „Onaj kada nas je Alesio prekinuo."

„Da..." Setim se. „Hteli ste."

Pre nego progovori duboko udahne, zvučno proguta. „Ne želim ti zlo, Tiara. Nikada i nisam. Ne mrzim te. Samo želim dobro mom sinu, želim da ga vidim kao porodičnog čoveka, kao srećnog supruga jedne žene, kao oca."

„Ja..." Ostala sam bez reči. Svaki put kada bi me videla isto bi govorila. I ne, nisam sebična Alesio i ja smo, posebno prvih godina, o toj temi posebne razgovore vodili. Do onog trenutka kada jedno ne poželi više, mnogo više...

Uzdahnula je. „Nisam završila." Podigne kažiprst. „Ovaj put imam reći još nešto. Nadam se da ćeš, ne! – želim ti da jednog dana budeš majka. Onda ćeš shvatiti da svom detetu želim samo najbolje." Odmahne glavom. „Žena sa kojom će moj sin biti srećan... To nisi ti, ja u to ne verujem. Moj pokojni suprug je mislio drugačije... Izgleda da se prevario. To što se sada dešava među vama ako je samo igra... Nemoj slomiti njegovo srce."

***

Isabeline reči me nisu poremetile, ne do onog poslednjeg dela – nemoj slomiti njegovo srce. Ko je ikada pomislio na moje srce... Moja majka sigurno nije. To me je rastužilo, a onda se neki setni osmeh razlio mojim licem. Tako silno želim nekoga da razmazim, da brinem o njemu, da ga čuvam... I ideja je već oformljena, stavljena da sačeka par dana, da sačeka naš povratak kući.

Nisam dozvolila emocijama niti naletima sećanja da mi pokvare raspoloženje, da namrače moje lice.

Konačno smo u restoranu, mladenci su plesali svoj prvi ples. Lagano cupkam nogom u ritmu pesme čiji tekst ne razumem i jedem parče ukusne, kremaste torte. Alesio se nagne pored mene, dahom mi zagolica kožu.

„Hajde da plešemo?"

„Ne volim da plešem." Sažvaćem zalogaj i pogledam ga. „Operisana sam od ritma i smotana. Ti samo uživaj." Koliko ja ne volim da plešem, znam da on duplo jače voli.

Slegne ramenima i poljubi me u obraz, pa se pomakne, okrene i... „Marta?" Već par trenutaka kasnije pridružili su se grupi koja je plesala...igrala...šta god. Ja sam plesala erotski ples sa još jednim komadom torte i nekog slatkastog koktela. Uživala sam u večeri sve dok se ujak Fausto nije smestio na stolicu pored mene.

„Iako si uštogljena sviđaš nam se svima." Osmehne se. „I mojoj sestri samo se ona trudi biti stereotip od svekrve."

Na silu se osmehnem.

„Ovo sam rekao samo usput. Okreni se." Pratim njegov okret, ni malo suptilno se tren kasnije izbuljim i u isto vreme zatrepćem – Ne, Alesio, nisam mislila tako da uživaš.

Fausto mi i pre nego upitam ko je plavuša sa kojom igra daje objašnjenje. „Ona juri mog sestrića još od kad je desetogodišnjak bio."

Ta neka neželjena vrući penje mi se iz želuca prema srcu. „Mhm..." Ruka mu je nisko na njenim leđima, drži je tako blizu sebi. Plešu prisno, toplo, osmehuju se.

Stiskam pesnicu i sama sebe psujem u mislima. Pesma se promeni, menja se i ritam kojim plešu. „Kako joj je ime?"

„Adriana..."

Pa Adriana se zavrti oko ruke mog muža, pa se savije a cice joj u dubokom dekolteu bljeskaju pred njegovim licem. Idealna je. Kunem se, jeste.

„Lep, nenadmašno lep, crnih očiju i usana stvorenih za ljubljenje..." Fausto glasno progovara na moje uho pa svoje ubojite strelice koje pogledom sejem po plesnom podijumu premestim nakratko na njega. „Pomažem da shvatiš pesmu."

„Hvala." Iskreno se zahvalim. E pa te usne ljubiti nećeš, sigurna budi! Uzimam čašu i pijem gaseći plamen ljubiomore u sebi. Vatru naftom gasim.

Fausto nastavlja. „...mislim neprestano na tebe, toliko te želim."

Vrti kukovima zanosno. Osmehuje mu se zavodljivo. Kosa joj pada preko lica, ona je ne sklanja... Njegove ruke je dodirnu niže nego što bih ja to dozvolila... Ne ispod ramena... Faustova naredna rečenica prevoda me raspali. „u tvojim rukama bukti plamen koji će opeći."

Ustanem, u glavi mi je „uzdah, izdah!" uputim se ka plesnom podijumu. Časa mi je i dalje u ruci.

Pogled tog mamlaza je na meni od čini mi se trena kada ustanem pa dok im se ne približim. U očima mu se rađa zabavljenost, igra.

Tapnem je po ramenu, pa kada se okrene i zastane u svojoj plesnoj tački progovorim. „Dušo, izvini što te ometam, ali to oko čega se uvijaš nije šipka za striptiz već moj muž." Namestim veštački osmeh.

Adriana smeteno zatrepće, pa se i sama osmehne okrećući se prema Alesiu koji gleda u mene i dok mu se ona obraća. Oči mu odaju da će pući od smeha i još jednu podmuklu igru. „Nisam znala da si ovde sa ženom."

„Evo sada znaš. Potraži neku slobodnu šipku." Nanovo zatrepćem. Tutnem joj u ruku svoju čašu. „Hvala vrlo si ljubazna." A onda sam spremna da izgazim svog supruga koji uživa.

„Od toliko rođaka ti si sa tom zaljubljenom u tebe našao da plešeš?"

Ruke spusti na moje krsta, nisko pa me privuče naglo na sebe. „Ko je to opet ljubomoran?" Poljubi me, pa kada usne odmaknemo, uzvraćam. „Onda nisam bila."

„Jesi."

„Nisam."

„Mhmm, jesi."

„Alesio."

Usledi tišina i pomeranje u nekom ritmu koji muzici ne paše. Ali svejedno je, kad mi i tako kao da nismo tu. Zagledan je u mene nekoliko dugih trenutaka.

„Zašto me tako gledaš?"

Spusti se do mog uha, oporo na njega progovori. „Nikako mi nije jasno."

„Šta?"

„Tri godine smo živeli skupa. Naredne tri se viđali za praznike... onda... Kako mi je toliko trebalo."

„Valjda sve ima svoje vreme."