Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 3

Tiara

„Slušao sam tvoj razgovor, zaljubljena." Spusti se na sa druge strane baštenske garniture. Miris koji podseća na ranojutarnju šetnju obalom mora lagano se vrzma mojim čulima.

„To je nekulturno." Gledajući u tamu ispred sebe odgovaram.

„Ne zna da si u braku?"

„Teško je to sakriti. Znači zna, zna i da se razvodim."

„M – mhm!" Ne pogledam ga iako ta želja vlada mojim nagonima. Ne želim da vidim lice na kome je oslikana lakrdija mojim emocijama i mom stanju. „Ne smeta mu?"

„Alesio šta pokušavaš?" Ipak se okrenem prema njemu.

„Razgovaramo."

„Ne. Ti ispituješ."

„Čudno je... Obično sama sve ispričaš."

„Ne mogu sa tobom pričati o muškarcu u koga sam se zaljubila."

„Da?"

„Da, jer mi ti nisi najbolja prijateljica. Nije mi prirodno. Plus ti ismevaš svaku moju..."

„Mkm..." Razvuče. „Tebe inat pokreće."

„I? To je razlog..?" Zastanem. „Čekaj, ti? Šta? Ti mene..."

Licem mu se razlije suptilni osmeh. „Poznajem. To je dovoljno. I želim da budeš srećna."

„I ja želim da ti budeš srećan." Slegnem ramenima.

„Znam, Tiara."

Okrenem se telom prema njemu. „Onda mi reci šta večeras tražiš ovde?"

„Četvrto pravilo." Osmeh mu postaje širi i tobože pun nevinosti. „Ti si ih osmislila."

„Kada smo u istom gradu spavamo skupa." Tačno. Cilj je bio izbeći govorkanja i njegovu mamu sa napadima „razvedi se, daj mom sinu pravo na porodicu... bla bla..."

„Koga si imala na večeri?"

„Kendal." Tren zastanem. „Rekla mi je kako te je Zajan video negde."

„Ne razumem zašto konstantno pokušavaš da budeš fina prema tim hijenama. Odjebi to, Tiara."

„Onda Izabelu nakačim na vrat."

„Tiara..." Odmahne glavom. „Šta ću ja sa tobom?"

„Mora baš nedelja dana?" Pitam misleći na posetu njegovoj porodici.

„Mora."

„Bože, daj mi strljena."

Alesio se javi. „I meni."

„Ja idem da legnem." Ustanem. „Sad stvarno laku noć."

Ostaje da sedi. „Laku noć."

Pre nego zakoračim preko praga u kuću okrenem se. „Tomas je na putu, sutra uveče se vraća. Pa eto da znaš."

„Dobro."

Kada se nazad okrenem umalo ne udarim u Deboru. Jadnica izgleda kao da je duha videla. Izgleda kao da je pala sa duda. Izgleda zbunjeno i ošamućeno. Smešno. Gabi je znala da smo Alesio i ja samo u prijateljskim odnosima i to joj je bilo dovoljno. Verujem da je i sama bila u čudu ali je kroz vreme oguglala.

„Ja gospođo... Daj te mi otkaz odmah, ali ja ne mogu da se suzdržim..." I prasnem u smeh. Debora, okruglasta žena pedesetih godina i starog kova će zbog mene doživreti srčani.

Kada se smirim progovorim konačno. „Debora..." Pokažem u smeru kuhinje. „Dođi." Pa nakon što se smestim na kuhinjske stolice ja joj ukratko ispričam.