Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 12

Otvorim levo oko, pa ga zatvorim. Promeškoljim se. Udobno mi je. Toplo. I glasovi koji dopiru kroz otvoren prozor remete ugođaj koji ovaj krevet pruža. Tako mi je poslednjih dana i prihvatam to kao neizbežno – to je deo njihovog šarma.

Ovog jutra nešto mi nedostaje i to je jedini razlog što opet otvaram oči. Alesio nije u krevetu. Okrenem glavu naglo prema prozoru. Sunce je visoko na nebu, ne probija se kroz spuštene zastore.

„Uspavala si se." Konstatujem, vrteći se po krevetu. „I naspavala." Dodajem.

Pre nego ustanem premotam traku na početak prošle večeri i lagana jeza, trnci, milioni mrava prošetaju mojim telom... A osmeh mi se nacrta na licu.

Doduše tu je i osuda!

I ljuta sam. Ali rešim da ljutnju spakujem u kofer i ponesem kući. Ona je aksesoar koji neću koristiti.

Kada se pogledam u ogledalo imam šta da vidim. Vrisnula bih da sam ona od pre par dana. Sada se samo šire nasmejem. Izgledam kao da me je petarda češljala... U blentavi osmeh stanem pod tuš... I dvadesetak minuta kasnije kosa mi je opet uredna, haljina na meni je besprekorna, šminka diskretna.

Telefon ne nađem. Spustim se u prizemlje gde ugledam samo leđa neke žene koja zamakne iza pregradnog zida, pa nastavim prema glasovima koji dopiru iz vrta.

„Dobro jutro." Pozdravim sve prisutne za stolom i nekako sam zahvalna Bogu što Isabela nije među njima. Mada nije ni Alesio.

„Jutro je davno prošlo." Fausto odgovara u svom maniru.

„Koliko je sati?"

Podigne ruku i pogleda na zgob. „Skoro podne."

Osmehnem se. „Ja sam i tako na odmoru. Jeste li videli Alesia?"

„Da." Julian odgovara sažeto tek podižući glavu sa ekrana.

„Otišao je da nađe telefon." Fausto mi daje potpun odgovor.

Suzbijem smeh. „Hvala. Hoće li neko kafu da mu donesem?"

„Ne..."

„Da..." Marta zatraži.

„Stižem brzo." Okrenem se ka kući.

„Hej, Tiara, hoćeš sa mnom do grada kasnije?" Pozove me.

„Može."

***

Stavim poslednji zalogaj kroasana u usta i ustajem. Krenem po torbu. Na samim vratima kada se nađem perifernim vidom ugledam Alesia dok hoda ka vrtu gde su i dalje Julian i Marta. Okrenem se i hodam sada ka njemu. Osmehnem mu se umesto pozdrava. Uzvrati mi.

„Ustala si." Konstatuje.

„Jesi li našao možda i moj telefon?" Upitam tiše. U glasu mi je prizvuk smeha.

Klimne. Podigne ruku i pruži mi moj telefon. Ispružim ruku da ga uzmem kada me preseče Faustov glas.

„Trebam li okačiti upozorenje – pažnja! Zona gubljenja telefona – ?" Svojim dubokim i opet pevušećim glasom upita.

„Bežali su od kiše pa ih pogubili." Sa njim je i Isabela koja uz kiseli osmeh i poigravanje obrva daje obrazloženje.

„Opasna je ta kiša." Fausto zapevuši. „Uživajte, deco!" Pa nakon par koraka se okrene i kaže. „Vi gubite telefone ja ne znam gde sam ženu jutros zadenuo."

Osmehnem se kao Isabela – nerado! Neprijatno mi je zbog Isabele jer znam da ona zna da smo Alesio i ja... Konfuzna sam samoj sebi. „Idem u sobu da se spremim, idem sa Martom do grada..." Zbrzam, uzmem telefon i požurim.

Taman zatvorim vrata i naslonim se na njim leđima. Srce mi ludački lupa... Jesam li ja sada zaljubljena u svog muža?

Začujem pomeranje brave pa me odgurnu vrta. „Ops!" Pomerim se i ugledam ga iza sebe. Zatvori vrata.

„Nikada se nisam ovako osećala." Izgovorim na glas. Lagano nabora obrve. Samo milisekundu ima takav izraz lica. Onda shvata. „Pored tebe je uvek bilo lepo, a sada..." Pogledam ka plafonu. „Sada." Vratim pogled na njegove oči koje me sa puno pažnje gledaju. Uzdahnem i rešim da sve okrenem na šalu. „Probali smo." Uozbiljim se najviše što mogu. Njegove oči se suze. „I Alesio..." Korakne ka meni. „Vredi se truditi..."

„Da?"

„Aha... Zavedi me, onako skroz."

Osmehne se i korakne ka meni pružajući ruke ali mu izmaknem. Samo nakrivi glavu u desno slažući onu facu „dobro, Tiara".

Potrpam u torbicu ne znam ni sama šta sve ne, zatim popravim frizuru, pa obujem sandale... Popravim karmin... Onda lagano sklopim oči. Prepuštam se rukama koje me grle odpozadi, usnama koje klizaju mojim vratom.

Hrapavo prošapuće na moje uho. „Šta god da se desi, imaj na umu da tebe nikada neću napustiti." Okrenem se u njegovom naručju. Otvorim oči i hvatam njegov pogled.

„Ta rečenica zvuči očaravajuće i uliva strah istovremeno."

Odmahne glavom. „Samo naglašavam da je iznad svega obećanje koje sam ti dao."

Zatrepćem. Jer na jednom suze prete da se proliju. Njegove reči su mi zabole istinu u srce.

Čovek ne bira koga će voleti...

„I ja tebe volim, i hoću šta god da bude."

„Možda ti to sada tako izgleda."

Osmehnem se. „Razgovaraćemo večeras?" Slegne ramenima u stilu „sve sam rekao". „Sad moram da idem."

„I ja idem i vratiću se tek na večeru."

„Ok."

Zajedno se spustimo u dnevnu sobu gde su sada Fausto, njegova supruga, Polina i Isabela koja progovara kako nas ugleda. „Šta radite tako dugo u toj sobi?"

„Upravo na onome što si mi savetovala, mama." Alesio se iskezi. Isabela se zagrcne, ali kunem se da sam joj na licu videla nešto poput iznenađenja. Nešto što je nalikovalo radosti. I sad me opako zanima kakav je to savet bio?

„Kakav je savet tvoje majke?" Prošapućem.

„Između ostalog ako se ne razvodite napravite dete." Namigne mi i izađe iz dnevne sobe.

***

„Ne volim nežnost i umile reči." Izgovorim zaustavljajući Alesiovu ruku koja kliza mojim dekolteom. Pogled kojim je pratio svoje prste sada smesti na moje oči. U pogledu mu je nerazumevanje. Nastavim sa objašnjenjem. „Svi koji su me mazili, koji su mi tepali najlepšim rečima, koji su se prema meni odnosili ko da sam od stakla su mi nešto kasnije slomili srce."

„Ja..." Progovori smeštajući čvrsto obe šake na moje obraze.

„Ti nemoj biti..."

„Moraću ozbiljno da razmislim o tvojim rečima." Utisne kratak poljubac na moje usne. „Ne sviđa mi se ono što sam pročitao između redova." Telom me poklapa.

„Ne čitaj između redova, tamo ne piše ništa bitno. Barem ne u ovom pasusu." Volim način na koji razgovara sa mnom, volim humor kojim začini naše konverzacije. Volim njegovu dvosmislenost. Znam da u njegovim sprdnjama ima više ljubavi nego u nečijem „volim te".

„O čemu razmišljaš?"

„O tome da ni jedan muškarac koji je tvrdio da mu je stalo do mene nikada na mene povisio ton nije..."

„Ja jesam..."

„Tebe ne stavljam u isti koš sa njima." Namignem.

„Hvala." Lagano se protrlja o mene, šaljući suptilnu poruku.

„Znači, Alesio, nema nežnosti, tepanja... Neću slatke reči."

„Ljubavi, to što ti hoćeš se jednom rečju kaže – BDSM."

Otvorim usta, pa zatvorim. „Siđi sa mene."

„Kad se ponovo opametim." Izgovori i onda se obruži na moje usne.

„Slušam, Tiara..." Oporo govori nad mojim usnama. Upijajući svaki moj izdah. „Reci, šta voliš, ja sam tu da uradim." I opet mu kutak usne beži u krivulji zvanoj smešak.