Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 4

Tiara

„Hellooooo, my wonderful followers, my faithful companions! Kako ste mi jutros? Ja sam odlično i nalazim se... Pogađate?" Karlota stoji na sredini mog dvorišta i obraća se blizu 50 miliona ljudi koji svakodnevno prate u stopu svaki korak koji napravi. „Da kod moje predivne prijateljice Tiare! Pogledajte je samo!" Okrene kameru ka meni. „Mahni!" Dovikne i ja mahnem u kameru. „Ona je stvorila i ovu haljinu koju danas imam na sebi. Naravno da ću vam zakačiti link, svajpajte i doćićete na mesto sa koga možete da je poručite. U narednom storiju čeka vas promo kod. Iznenađenje koje sam juče najavila je to da kod važi za čitavu letnju kolekciju! Požurite i želim da vidim kako ste ovo ludilo ukombinovali. Ljubim vas i volim!"

Još uvek sedim i zevam kao riba na suvom nakon Alesiovih reči. Zatekao me je. Zatekla sam sama sebe. Karlota dotrčava do mene vičući. „Videla sam ga! Spavao je ovde?"

„Ovo je i njegova kuća."

„UF! Uzbuđena sam."

„Što?"

„Nisam ga videla godinama. Vau!" Sakupljenim prstima zamaše ispred lica u stilu – on gori!

„Šta ti ima da ga gledaš i da zbog toga budeš uzbuđena?"

„Jer..." Ne prestaje da se hladi dok joj oči cakle. Njene oči uvek cakle.

Prekidam je. „Da niste vi, vas dvoje nešto imali?" Jer ko bi odoleo zanosnoj, preplanuloj Latinoamerikanki?

„Gospode." Posigne oba raširena dlana. „Debora!" Drekne tako da kad trznem glavom nešto me žigne u vratu. Debora se ekspresno stvori u blizini. „Donesi mi tekilu da se povratim. Dve! Ma tri! Mojoj prijateljici je dubla doza potrebna da dođe sebi." Okrene se ka meni. „Imaš sreće što te iznad svega volim." Ljutito dobaci i spusti se na stolicu sa koje je maločas Alesio ustao. „Dios mío."

Ćutimo sve dok Debora ne donese tri čašice tekile. Karlota otpije gutljaj zatim očima pokazuje na mene da uzmem svoju. Osmehne se odobravajuće kada podignem čašicu pa kada, kako u meni nedefinisane emocije zahtevaju, eksiram Karlota drekne „Isuse, Ayudame! Tako se ispila tekila?" Puhne kroz nos. „Piće kome treba od 8 do 10 godina da dođe do te tvoje čaše zaita zahteva malo poštovanja!" Kažiprstom pokazuje uvređeno na sada praznu čašicu na solu. „Mene isto tako poštuješ." Šmrcne i obesi usne. „Sa tvojim mužem." Ustane. „Idem."

Zažmurim. Baš sam idiot. „Kalri, stani."

„Ne zovi me i ne idi za mnom. Vratiću se kada me prođe ljutnja." Nanovo šmrcne skrivajući glavu od mene.

„Ali... Nisam želela da te uvredim. Ja sam samo..."

Okrenuta mi je leđima. Šmrcne još jednom nakon čega uzvikne. „Neka... Nisam to zaslužila." Krene stazom prema izlazu iz zadnjeg dela dvorišta. Tromo i iznervirano se bacim nazad na stolicu. Kako sam samo mogla tako nešto da joj kažem. Pa ona je... Tresnem se besno po čelu. Koza! To sam ja. I u psovanju sebe prekida me smeh moje prijateljice. Okrećem se i gledam kako na par metara iza mene stoji previjena u struku. Njen smeh je sve glasiniji.

„Karlota?"

Podigne samo dlan. Kroz smeh izogvara. „Čekaj." Odmahujem glavom. Konačno se pribere, ispravi. „Mislim da sam spremna za viši korak u karijeri. Televisa, stižem ti!" Nasmejem se. „Medu moj, naravno da se nisam naljutila." Priđe mi i zaglimo se. „Ja se za mnogo ozbiljnije stvari, kao na primer kada si mi rekla da mi je šešir očajan, nisam naljutila a da se naljutim jer si nešto osvestila..." Pusti me i udalji se. Značajno me gleda, pa zaigra obrvama. „Ne, mediću. C!"

„I večeras stiže Tomi?"

„Da." Odgovorim ostavljajući viljušku na tanjir. Ja sam doručak završila.