Zavedi me ako možeš 🔚

Poglavlje 15

Ja sam udata žena skoro pa deceniju, poslednja dva meseca sam u braku. Moj muž je u isto vreme savršen i komepletni idiot. Identičnim opisom me je sinoć počastio dok je vodio razgovor koji sam ja tek dok sam sakupljala porcelan sa poda u hodniku slučajno čula. Ušli smo u proces usvajanja. Dogovorili smo se da bude devojčica. Sledeći vikend putujemo u Mančester. Cilj je da moj život vratim nazad u Njujork. U našoj priči ja sam Lesi koji se nakon dugog lutanja vraća kući.

„Poranio si?" Podignem glavu sa hrpe papira na kojima skiciram haljine. Inspiracija mi je na visokom nivou.

Odmahne glavom. „Nisam, kao i obično sam stigao."

Na brzinu bacim pogled na ekran telefona. „Auh, kako je vreme proletelo. Crtala sam malo."

Priđe mi sa leđa i poljubi me u vrat. „Idemo na večeru?"

Okenem se u njegovom naručju. „Kome si me sinoć opisao sa rečima savršena i kompletni idiot?"

„Konstantinu."

„Onaj Rus?"

„Njemu."

„Zašto bi me opisivao čoveku koji me poznaje?"

„Pa eto tako."

„I to kao kompletni idiot?"

„Ljubavi, nazvala si me retardiranim neandertalcom dok si razgovarala sa svojom prijateljicom."

„Bila sam iznervirana." Rekao mi je kako se socijalni radnik loži na mene. Sada na našem slučaju radi žena pred penziju koja pokušava da utvrdi kako smo toliko dugo u braku a nemamo decu... Oboje smo zdravi... „I što me prisluškuješ?"

Najendom se uozbilji. „Ubij me ako ti još jednom padne na pamet da odeš od mene." Ta njegova rečenica natera mi suze na oči.

„Alesio..."

„Ššš..." Poljibi me, šaku umrsi u moju kosu, drugom me privuče na sebe.

***

Otvorla sam crnu torbu koju mi je Debora malopre dala i u nju trpam stvari koje mi nisu potrebne, koje me podsećaju na prošlost, na moju porodicu koja se za sve ove godine nije udostojila ni da me pozove, da vide da li sam makar živa, zdrava, bacam stvari koje me podsećaju na sve fake ljubavi, sve pokušaje... Vrata se otvore uz klik. Po koraku ga poznajem. Iz fioke izvadim safirno plavu kutiju za nakit, otvorim je i izvučem jedini komad nakita koji mi je ostao, koji sam za petnaesti rođendan dobila od oca. Ogrlica sa malenim dijamantom. Na tren skopim oči, prisećajući se trenutka sreće, a onda i trenutka njegove odbačenosti. Bacim je uz gađenje u tu torbu.

„Šta izvodiš, Tiara?" Kaže dok pogledom luta po mojoj sobi u kojoj vlada haos.

„Ti si me naučio da je život plaža i kako ne treba da pristanem ni na šta što se ne uklapa u tu filozofiju."

Ugao njegove usne suptilne bore na obrazu kreira.

„Rešavam se svega što mi godinama filozofiju kvari." Pustim onu torbu i priđem mu. „Ti ostaješ." Namignem, pa ga poljubim. Povuče me na sebe.

„Više me ne želiš baciti?" Prošišti na mojim usnama, dok šakama stiska moju zadnjicu pritiskajući me na sebe. Dok usne spaja sa mojima, zadirkuje me jezikom, upiliće ga sa mojim. Rukama se popenje do mojih ramema pa klizne rukom u kosu, grubo mi glavu pomera u nazad, jezikom preko brade klizne ka vratu. Zaječim i gladno se protljam o njega, o njegovu vrdoću kada zubima napne kožu ispod koje snažno udara bilo. Rukom kliznem niz njegov stomak, preko farmerica hvatam njegov kurac i milujem ga, slušajući režanje koje ispušta o kožu mog vrata. „Daj mi..." Zahtevam.

Šušteći se osmehne, ljubeći moj dekolete. Rukama je na mom struku, kliza niz kukove, bedra, zalazi pod haljinu. Prstima je u sledećem trenutku na mom međunožju, dahćem kroz užitak, golu želju, glad... Oslobađa me čipkanih gaćića, koje sporo svlači niz moje noge, usnama i jezikom prateći ravnu liniju preko bedara, kolena, lista. Podiže se, spaja oči sa mojima. Predivan je. Očaravajuća je kombinacija arogancije, nežnosti, lepote, strasti... U sledećem trenutku me okreće i gurne ka toaletnom stočiću na koji me podiže. Usne mi osvaja u požudnom poljubcu. Otkopčava farmerice, šakom obuhvati kurac, smeštajući se među moja bedra, par puta klizne po mojoj pički, sklapam kapke u užitku...onda naglo, na brzaka klizne u mene. Ispuštam krik kada se nabije do kraja, zabacujući glavu pozadi. Usne smeša na moju ključnu kost, liže je i ljubi. Kliza napred – nazada u mene, brzo, žustro!

***

„Hvala ti, Tomas!" Priđem i zagrlim ga. Kad se odmaknem uhvatim njegov konfuzni pogled. „Zahvaljujući tebi Alesio i ja smo krenuli..." Frknem. „Šta ja tebi uopšte imam da pričam?" Iskrivim usta. „I šta ti uopšte ovde radiš?"

Trepće zbunjeno, gleda me onim plavim očima za kojima sam bila luda negde s proleća.

„Gospođa Debora me je pozvala da..."

„A..." Odmahnem rukom. „Dobro onda, neću te ometati. I uopšte ne želim da te gledam." Okrenem se i oči mi upadne Alesio. Pogled mu je sužen, obrve namrgođene. Kažipst spustim na usne, koje odsutno tapkam dok hodam ka njemu... Namrštio se, mora da mu Sunce ide u oči... Ali danas je oblačno. Sada sam i sama vlasnica konfuzne face.

„Ovaj mi ide na živce."

„Jesi li dobro?"

„Što?" Trepnem brzo dva puta.

„Ozarila si se kada si ga ugledala, zagrlila ga, onda ga otpiljila kao da je smeće."

„Prođi me se, Alesio."

Ispruži ruke i privuče me u naručje. „Opet si moj čili. Šta je problem?"

„Sve sam zakomplikovala i sad mi se..." Poljubi me, dugo, senzulano, pa kada odvoji naše usne nastavi moju rečenicu, samo u drugačijem kontekstu.

„Sada si motivisana da što pre završiš sve, vratiš se našoj kući i..."

„Imaš pravo."

„Čeka te advokat."

***

„Ljubavi?" Začujem Alesiov zabrinut glas čim se vrata otvore, skočim sa kreveta i jurnem mu u sustret. Zvala sam ga, nije mi se javio pa sam sklopila poruku da dođe kući što je pre moguće.

I pogled mu je zabrinut. „Šta se desilo?"

„Nadam se samo da idiotizam nije nasledan!" Mislim da ga dovodim do gornje granice zbunjenosti... Lagano i frustraciju. „Jer ako jeste... Haos!"

„Tiara?"

„Sve drugo ću da preživim?"

„Šta sam sad uradio?"

„Nisi ga izvadio na vreme."

Tren. Jedan tren razmišlja a onda mu se osmeh razlije licem. „Nisam to ni jednom ni pokušao."

„Trudna sam!" Zapevušim. „Imaćemo ćerku i bebu..." Skočim na njega i zagrlim ga. Obavije ruke oko mene, stiska me u medveđi zagrljaj. „Nadam se samo da nećemo sjebati. Mada i tada..." Započnem, ali me prekida ljubeći me.

„Nećemo. Neću to dozvoliti. Ja sam na svoje naučio."

„Bože..." Uskliklem, odmakne se korak od mene.

„Tiara?"

„Okej sam... Samo, Alesio, ja sam rekla da nikada neću pominjati prošlost, ali moram! Ne mogu da dišem od želje da saznam, jesi li nekada dok smo bili prijatelji, pa cimeri želeo da me..."

„Jebeni bezbroj puta."

„Zašto nikad ništa nisi pokušao?"

„Zato što sam bio kreten. Nisam samom sebi verovao."

„Šta se promenilo?"

„Ja." 

_______________

Evo još jedno za danas ❤️

Uživajte

Nadam se da vam se dopada 😄