Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
𝚅𝙴𝙽𝙲̌𝙰𝙽𝙹𝙴
„Anđele, otvori svoje lepe okice.”, moćan i muževan zapovednički glas, naterao je iscrpljenu Izabelu da otvori svoje teške kapke, poslavši joj trnce niz kičmu. „Nasmej se malo to ubedljivije, ne želim da neko od ovih ljudi posumnja na nas i neću dozvoliti zbog tebe da uništim bratu najradosniji dan.”, svaka izgovorena reč zabila joj se u srce poput stotinu oštrih noževa. „Kada ja nisam mogao da imam taj dan.”, ponovo je iskoristio priliku da joj naglasi da je ona kriva što ne može biti sa onom koju voli. Još jedno poniženje u nizu mnogobrojnih, a ja moram sada da ćutim. U njegovom glasu jedino što je mogla prepoznati jeste samo mržnju koja je kako joj se činilo postajala samo veća iz meseca u mesec, iz dana u dan, iz minute u minutu, iz sekunde u sekundu. Ta apsurdna mržnja samo ju je vukla u ponor bez dna na vidiku. A opet, nekako je uspela da sakupi i poslednji atom svoje snage, unoseći ga u usiljeni osmeh i prećutala svaku neizgovorenu reč,iako možda nije trebala. Moje srce će pući od ovolike tuge.
Nakrivila je malo glavu u stranu kako bi ga pogledala u oči ipak ne toliko direktno kako ne bi drugima dala povod za ogovaranje i širenje lažnih priča. „Smejem se đavole i žmurim jer upijam ljubav koja se širi ovom lepotom od pravog raja.” ,sarkazam je pucao u vazduhu. Osobi u koju je gledala nimalo se nije svidelo. Odmah joj je to i stavio do znanja svojim ubitačnim pogledom zbog čega je imala osećaj da je reže na sitne komade. Na njegov pokušaj zastrašivanja nasmešila cinično,jer mu to više nije polazilo za rukom. Godinu dana braka su joj pokazale da on nikada neće dići ruku na nju, što joj je u neku ruku bilo sasvim bilo dovoljno da nastavi dalje sa takvim životom. Udahnula je čist, svež prolećni vazduh u svoja pluća, gledajući sada svuda oko sebe, samo ne u njega koji je uporno svojim prodornim pogledom mržnje bušio rupe na njenom licu.
Prostrano dvorište iza luksuzne vile, prekriveno zelenilom i išarano raznolikim bojama mirisnog cveća Izabelu je podsećalo na raj. To je bilo jedino mesto koje je obožavala u ovom paklu. Upravo ovde, baš tačno ovde pronašla je svoj mir, melem za dušu i obnovu energije koja joj je bila prekopotrebna da nastavi dalje kada je boravila u vili. Međutim sada je isti taj raj bio ispunjen belim stolicama na kojima su sedela poznata i nepoznata lica, okrugli stolovi raštrkani po prostoru sa već staklenim duguljastim čašama šampanjca i na sredini zajedno sa matičarem zaljubljeni par koji se spremao da kaže svoje sudbonosno DA. Prizor iz snova. - sarkazam je vrištao iz nje. Prosto imala je osećaj da su uprljali sveto mesto dvoličnim ljudima koji su od njih imali korist. Duše su im bile prljave, umovi bolesni, a srca okupana zlom koji se širio venama po čitavim telom. Porodica Andreev je upravo po Izabelinom mišljenju oskrnavila njeno sveto mesto! Mada duboko u podsvest je znala da nije imala prava da im ona nešto kaže, ipak to je njihov dom. To nije moj dom.
