ŽENA MAKSIMILIJANA ANDREEVA

~ 𝙾𝚂𝙰𝙼𝙽𝙰𝙴𝚂𝚃𝙾 𝙿𝙾𝙶𝙻𝙰𝚅𝙻𝙹𝙴 ~

ᴛᴜ sɪ ɢᴅᴇ ᴛʀᴇʙᴀ ᴅᴀ ʙᴜᴅᴇš.

Bila je prezadovoljna!

Ponosna na samu sebe što je izmamila svim ukućanima osmeh na lice.

Dobro,nije svima.

Maks je i dalje bio nezadovoljan,isfrustriran i pomalo ljut zbog njene neodgovornosti prema svom zdravlju.
I to mu se na licu moglo videti, nije ni pokušavao to da sakrije.

Ona nije mogla tu ništa mnogo osim datog obećanja da će se potruditi da izbegava ono što joj može ugroziti zdravlje.

Kuvanje sigurno nije od tih stvari.

„Možeš li barem malo da se osmehneš zbog našeg sina?",šapnula je mu na uvo ugrabivši priliku dok su svi za stolom bili još uvek omamljeni od njenih čudesnik krofnica.

„Koliko god ja želeo prosto ne mogu.", smazao je još jednu krofnu potvrđujući njenu teoriju da ih on stvarno voli. „Još uvek mi nisi obećala da ćeš brinuti o svom zdravlju. Jebeno se oporavljaš od proklete rane.",njegov strah je izbijao iz svake pore i nije planirao to da sakrije jer je želeo da joj stavi do znanja da stvarno brine.

Osetivši njegov strah svojom šakom ispod stola je prekrila njegovu veliku ruku blago je stisnuvši. Nije bilo potrebe da progovori, dodir je govorio umesto njenih usana sa nežnim ponoćnim pogledom u kojem se video sjaj.

Širok osmeh kao poklon otkrivao je dečačke seksi jamice na njegovom licu, što je njoj bilo dovoljno da ugreje dušu i ulije neverovatnu snagu za sve što predstoji.

Za promenu bilo je lepo videti da takva gromada od čoveka,ledenog lica i lišena svake emocije u zelenim smaragdima u stvari krije toplo srce ispod masivnih grudi koje želi da štiti od zla svoje najmilije.

„Znaš da više nikada neću dozvoliti da budeš povređena?",smaragdi su goreli iskricama vatre išarane tamom.

Znala je da mu u tom trenutku veruje.

Jutros kada ju je odveo u kupatilo njene sobe u kojoj je boravila pomažući joj da skine brašno,čokoladu, delove testa i sitne šarene mrvice iz kose i sa lica,počeo je svoj govor o njenoj nemarljivosti o rani,zdravlju, neozbiljnošću i podsećajući kako nju,tako i sebe da je mogla umreti.
Ona se samo smešila, nemajući pojma njen suprug da svakom izgovorenom rečenicom greje njenu dušu i vraća joj iskrice života u tužnim očima.
Srce samo što joj nije iskočila i zaplesalo tu pred njim od miline i toplote,znajući da sada postoji neko ko brine o njoj. Više nije sama na ovom svetu. Sada je verovala da ima njega. I to joj je bilo dovoljno da poveruje da joj od sada slede samo lepi dani.