Zabranjena tajna

3. Svačiji tip

Oduvek sam mrzela ponedeljak. Ne samo što me asocira na obaveze koje me čekaju, već i obično bude kišovit dan. Bog ima čudne šale.

,,Požuri!" Čujem Tadijin glas i udarac njegovih vrata koja su se zatvorila, dok ja zavezujem kosu u mojoj sobi.

Radije bih spavala u krevetu nego išla u školu, ali je ovo predposlednja nedelja u istoj. Želim maksimalno da iskoristim vreme i provedem ga sa društvom. Jer koliko god mi pričali da ćemo se vidjati i nakon završetka, svako ode na kraju na svoju stranu i izgubi se kontakt. To je realnost.

Kada zavežem kosu u rep sidjem u pridzemlje i direktno u dnevnu koja je prostrana i zahvatana pola pridzemlja, dok drugi deo čini kuhinja i trepazarija.

,,Kasniš!" Dočeka me Tadija namršten ispod stepenica sa prekrštenim rukama.

,,Mm...ne idem sa tobom. Možeš da ideš." Zaobidjem ga i krenem ka trpezariju da uzmem spakovanu užinu koja je naša kućna pomoćnica spremila.

,,Kako to misliš ne ideš? Pešačićeš?" Krene za mnom.

,,Ne." Promumlam kada stavim jagodu u usta iz činije sa radnog stola.

,,Ako je zbog onog od juče, nisam mislio tako..." Protrlja vrat.

,,Aleksandar će doći po mene."

Odlučila sam da moram nešto da promenim kako bih suzbila ove zabranjene osećaje prema njemu. Neće mi pomoći činnjenica da svakog radnog jutra me vozi u školu. Zato sam se dogovorila sa Aleksandrom, mojim jako dobrim prijateljom koga sam upoznala u prvoj godini, i koji sa Tadijom u odeljenju. On će me pokupiti od sada i voziti u školu.

,,Od kada on ima vozačku?" Zbunjeno me pogleda.

,,Od prošlog meseca."

,,Mislim da nije sigurno da se voziš sa njim." Prekrsti ruke.

,,A sa tobom je sigurnije? Voziš kao da imamo pet života." Pokupim plastičnu kutiju sa užinom i spakujem je u ranac.

Stigne mi poruka od Aleksandra da je ispred moje kuće, te izadjem. Čujem da je Tadija krenuo za mnom, jer odlazi i on.

Niko ništa nije rekao kada smo izašli, pa sam ga izignorisala i otišla do parkiranog belog klia u kom me je čekao Aleksandar.

,,Hej." Pozdravim ga kada udjem u auto i sednem na suvozačevo mesto.

,,Hej...Ko je njemu stao na žulj od ranog jutra?" Pokaže mi glavom ka Tadiji koji je na haubi od svog auta i kreće da pali cigaru. Od kada on puši? Ovo je novost za mene. Dok to radi namršteno gleda u nas.

,,Ima one dane u mesecu. Hormoni." Našalim se, ne želeći da razmišljam o njemu.

,,Moguće." Upali auto i krenemo. Dok se udaljavamo okrenem se iz radoznalosti i pogledam još jednom u Tadiju. Zakasniće u školu ako ne krene na vreme. Njegov problem, nije moj. Glupe misli!

,,Vi ste u svadji ili?" Aleksandar ne može da pročita moje misli i shvati da ne želim pričati o njemu, pa sam prinudjena da odgovorim.

,,Ne, što?" Zbunim se.

,,Zato što uvek idete zajedno u školu, a sada odjednom želiš sa mnom."

,,Ti pre nisi imao vozačku, sada imaš. Naravno da ću se sada voziti sa tobom." Slažem bez trunka kolebanja.

,,Što ne položiš za auto?"

,,Planiram, samo nemam hrabrosti još uvek. Imam strah, okej?" Nasmejem se.

Uvek odlažem polaganje iz straha od vožnje. Glupo je, ali tako se osećam.

,,Da dodjem i sutra po tebe?" Upita me kada se parkira na parkingu od škole.

,,Zvanično te zapošljavam kao mog vozača. Možeš doći svakog dana." Namignem mu, ali ozbiljno to mislim.

,,Dogovoreno. Onda sutra u isto vreme, okej?" Izadjemo iz auta.

,,Naravno. Ali vidimo se posle na pauzi?" Ne svakog dana, ali često se nadjemo ja i Milica sa njim na pauzi.

,,Doćiću do vašeg razreda, pa ćemo ići u kantinu."

Naša škola ima veliku kantinu gde deca mogu kupiti da jedu i sesti ručati zajedno. Puna je stolova za kojim se djaci okupljaju. Slično američkom stilu.

Ušavši u školu, svako je krenuo ka svojoj učionici. U mojoj sam se našla sa Milicom koja je došla pre mene.

,,Pitala sam ga!" Kaže mi nakon što smo se pozdravile.

,,Koga i šta?" Začudi me.

,,Pa Tadiju, lujko!" Gurne me po ramenu.

,,Šta si ga pitala?"

,,Da ide sa mnom na maturu." Totalno sam zaboravila na to.

,,Super. Sudeći po tvojoj reakciji, izgleda da je pristao." Nateram sebe da izgledam srećno nabacivši lažan osmeh.

,,Pristao je. Nisam mogla verovati. Mislila sam da ide sa nekom od njegovih je*ačica." Namršti se kada izgovori to zadnje. Dečko je popularan medju devojkama, ne čudi me kad bi ga više njih pitalo da ide sa nijim na maturu.

,,Zašto te čudi. Ti si prelepa devojka." I to je istina. Dok je moja ravna tamno braon kosa, njena je kovrdzava i prljavo plava. Pored nje sa plavim očima izgledam prosto sa mojim braon. Ništa posebno nije na meni što me ističe, dok ona zrači lepotom. Oči su joj neke jarke plave boje da bi i nebo bilo ljubomorno.

,,Nisam sigurna da sam baš njegov tip." I jedina njena mana je to što je uvek nesigurna u sebe, iako je možda najlepša devojka u našoj školi.

,,Molim te, ti si svačiji tip."