Zabranjena tajna

25. Čudna priča

Dva dana nakon delimično propale proslave, Tadija nam je saopštio da se vraća u London da reši pitanje posla i stana. Daće otkaz na poslu, ali mora odraditi otkazni rok i mora otkazati stan.

Od dana proslave kada smo se umalo poljubili i kada sam mu oprostila, ne znam na čemu smo. Šta smo mi? Dvoje ljudi koji se vole? Sećam se ko kroz maglu da mi je rekao da me voli. Ne znam da li sam uzvratila, ali znam da ga volim.

Jasno nam je da smo budući mama i tata, ali šta smo jedno drugom. Dvoje ljudi koji će deliti starateljstvo nad detetom ili ljudi koji će detetu pružiti dom pun ljubavi?

Mnogo pitanja mi se vrmza po glavi, a malo odgovora. Ja i Tadija smo čudna priča sa nepoznatim krajem.

,,Žao mi je što te ostavljam, ali moram da odradim otkazni rok." Kaže mi Tadija kada ga zagrlim na aerodromu.

,,Dve nedelje će brzo proći." Utešim ga.

,,Nadam se." Nasmeši se i stavi ruku na moj obraz i pomazi ga.

,, Hoće. Čekam te da odemo zajedno na pregled." Za dve nedelje imam zakazan pregled i biće to njegov prvi put da vidi bebu.

,,Jedva čekam." Dodirne moj stomak i beba se kao po običaju javi svom tati tako što se šutne.

,,Tatin fudbaler."

,,Možda mamin bokser." Našalim se.

,,E, da. Upisaćemo ga na boks kada poraste. Još sada pokazuje talenat."

,,Hajde, zakasnićeš." Požurim ga, jer ako ovako nastavi propustiće let, a pre dva minuta su ga najavili.

,,Vidimo se. Čuvajte se." Osmehne se, te se okrene ka Suzani koja ga čeka na pet metara od nas sa dva mala kofera.

,,Ćao." Mahnem im i sačekam da odu iz mog vidnog polja. Pre nego što ih izgubim iz vida, Tadija se okrene i još jednom mahne i to mi izmami još veći osmeh.

Sada kada je ponovo otišao, shvatam koliko mi je zapravo nedostajao iako sam bila ljuta na njega.

.....

Danima primećujem čudno ponašanje moje majke i Milovana.

Obično me posećuju bar tri puta u toku nedelje, ali ove...ove su došli samo jednom. A kada smo se videli, Milovan je bio bled i majka je bila dosta nežnija prema njemu. Ona je jako brižna osoba, ali sada se to udvostručilo.

Zato odlučim da konfrontujem moju majku i odem da ih posetim na kraju prve nedelje od kako se Tadija vratio u London.

,,Magdalena, otkud ti?" Iznenadjeno me dočeka majka na vratima. Izgleda da su pošli negde.

,,Mislila sam da vas posetim, dosadno mi je u stanu." Slažem.

,,Ovaj..mi idemo, imamo iznenadni sastanak, ali možeš da nas sačekaš."

,,Dobro. Sačekaću vas." Delovali su mi sumnjivo, kao da kriju nešto. Iznenadni sastanak u nedelju?

..

Nakon tri sata su se vratili i prvo što sam primetila je bilo Milovano iscrpljeno lice i mamina ruka ispod njegovog ramena. Pomogla mu je da udje u kuću.

,,Šta mu je? Jesi li dobro?" Upitam ih zabrinuto.

,,Da ga smestim da legne, pa ću doći dušo."

,,Okej." Zbunjeno odgovorim.

Nakon desetak minuta vratila se majka u dnevnu. Na tv-u je išla dalje serija koju sam gledala, ali nisam marila.

,,Šta mu je?" Upitam je kada sedne do mene. Vidim joj po licu da je nešto ozbiljno.

,,Dušo, pokušali smo to da sakrijemo od tebe, ali bolje je da znaš, da te pripremimo. Nije pravo vreme, ali nikada neće ni biti." Krene da priča, a meni se ubrza rad srca.

,,Plašiš me."

,,Smiri se. Zbog bebe." Stavi ruku preko moje.

,,Milovanu su otkrili rak pre dva meseca, koji je metastazirao na pluća. Odbio je da ide na hemoterapije, ali ga je Tadija ubedio." Zaledim se od šoka.

,,Molim?" Bože. Raširenih očiju je gledam iz neverice.

,,Znam da je ovo teško da se svari." Krene da mi mazi ruku, verovatno pokušava da me opusti.

,,Sada smo bili na terapiji. Idemo u privatnu kliniku, jer radnim danima je Milovan na poslu i ne želi da prestane da radi sve dok Tadija ne preuzme posao."  Nastavi da priča.

,,On će biti dobro? Zar ne?" Nadam se, ali kada mi majka uputi tužan pogled bude mi sve odmah jasno. ,,Koliko mu je ostalo?"

,,Godinu dana sa terpijama." Okrene glavu, ali ne pre nego što joj ugledam suze u očima.

,,Mama." Znam koliko joj ovo teško pada, pogotovo nakon gubitka mog oca.

,,Ne znam zašto se meni ovo dešava. Pokušavam da budem jaka, ali ne mogu. Boli me." Moja majka koja je smirena osoba se sada lomi na komade. Vidim tugu na njoj, tako poznatu. Onu koju je nekad osećala zbog mog oca.

,,Žao mi je, mama." Zagrlim je čvrsto koliko mi moj veliki stomak dozvoljava. ,,Tu sam uvek uz vas."

Plakale smo obe i grlile se.

Verujem da svako od nas ima zapisanu sudbinu. Naš zapis je jednostavno tužan. Tako smo obeležene. Da gubimo, da pobedjujemo, ali na kraju da imamo uvek jedna drugu.