Pronaći ću te

1. poglavlje

Helen je istrčala iz zgrade i preskočivši nekoliko stepenika, našla se na ulici. U ruci je držala telefon na čijem je displeju bila mapa. Nije dobro poznavala deo grada u koji je trebala da ide, pa je odlučila da koristi moderne metode. Bila je veoma uzbudjena. Nadala se da će stići na vreme. Ovo je bio njen prvi, veliki posao. Tako da nikako nije smela da ga propustiti niti podbaciti. Robert, Helenin urednik, joj je napokon dao priliku da se pokaže, što je značilo napredovanje u karijeri i mogućnost sticanja zvanja novinara-istraživača. Pretrčala je ulicu i otključavši svoj auto, skinula je ranac sa ledja i bacila ga na zadnje sedište auta. Namrštila se na ustalaji vazduh u autu i pažnju joj je privukla prepuna pepeljara ispod menjača. Glasno je opsovala, koreći sebe što je ponovo dala auto Benu. Sledeći put kad mu da auto skrenuće mu paznju da ili manje puši ili da makar skloni nered za sobom. Pre nego što je startovala auto bacila je pogled ka zgradi iz koje je izašla. Primetila ga je na terasi. Naslonjen na ogradu sa cigarom u ruci, posmatrao ju je sve vreme. Pomislila je da mu mahne, ali se setila da su se posvađali, zato je dodala gas i krenula niz ulicu. Ponavljala je sebi kako se mora usresrediti na zadatak a svoje privatne probleme ostaviti za kasnije.

Dok je vozila relativno prohodnim ulicama prisećala se razgovora sa urednikom.

- Ako ovo uradiš kako treba, ukoliko uspeš da izvučeš informacije koje do sada niko nije uspeo da sazna, neću te slati na zadatke koje niko u redakciji ne želi da prihvati.- rekao je Robert.

-Zašto ovo daješ meni? Ovo je krupna priča. Ako je zbog moje majke...

Robert ju je zaustavio odsečnim pokretom ruke.

- Ime tvoje majke zauvek će biti zapisano u analima novinarstva, a kako iver ne pada daleko od klade, prepoznao sam isti žar u očima. Isti onakav kakav je ona imala kad je bila na tragu dobre priče. Platila je najvišu cenu izgubivši svoj život, to svi znamo, ali isto tako siguran sam da je bila na korak do otkrivanja nečeg velikog, nečeg opasnog. Ali to nije jedini razlog zbog čega sam ti dodelio ovaj zadatak.

- Nego, zbog čega? Volela bih da znam.

- Markusa Dzonsona svojevremeno su smatrali jednim od najvećih umova podzemlja, a tu stoji i činjenica da i danas ima veliki uticaj na sve što se dešava u ovom gradu. Drži uticajne ljude u šaci, zato je u kućnom pritvoru sa nanogicom a ne u zatvoru. Nemoj se zavarati kad vidiš tog nepokretnog starca. Nije on tek tako pristao na ovaj intervju. Nešto smera. Sve što kaže moraćeš da zapamtiš. On ima svoja pravila. Bez snimanja i bez beležaka. Znači vazno je da slušaš. Oslanjam se na tebe da će zapamtiti više informacija od predhodnih kolega koji su pokušali da ga intervjuišu.

- Znači moja glava je prazna i kao takva sam pogodna za ovaj zadatak?

Robert se kiselo nasmejao.

- Nisam to rekao. Ako tako budeš okretala reči svojih sagovornika, izazvaćeš probleme. Prvenstveno sebi.

Navigacija ju je vodila na drugi kraj grada. Deo grada u kom je živeo Markus Dzonson bio je miran i pun zelenila. Učinilo joj se neobično i prosto neshvatljivo da jedan okoreli, prevejani mafijaš živi u ovakvom okruženju. Komšije su sigurno znale da u njihovom susedstvu živi osoba povezana sa drogom, krijumčarenjem pa i ubistvima. Nikad to nije dokazano, nije pripisano lično njemu, ali svi su znali za Markusa Dzonsona. Sigurno ih je to saznanje plašilo, ali oni se nisu mogli od toga zaštititi.

I ona je sama duboko u sebi osećala strah od susreta sa njim.

Parkirala se pred kućom okruženom visokom ogradom, ispred kapije je uočila policijski automobil. Odmah nakon što je parkirala svoj auto, jedan od dvojice uniformisanih ljudi prišao joj je namrgodjen.

- Ovde je parkiranje zabranjeno, zamoliću Vas da pomerite svoje vozilo.

- Idem na dogovoreni intervju, mislila sam da ste obavešteni o tome. - samouvereno mu je odgovorila i pokazala svoju legitimaciju.

Policajac se vratio do službenog auta gde je popričao nešto sa kolegom i vratio se malo manje namrgodjen.

- Izvinite, tek sam prebačen u ovu stanicu, nisam znao za vaš dolazak, medjutim kolegi je to poznato.

Helena mu se zahvalila osmehom, pa je laganim koracima prišla kapiji. Nesigurno, drhtavom rukom je krenula da pozvoni kad se odjednom okrenula ka onom istom policajcu koji je gledao u njenom pravcu.

- Hoću li biti sigurna unutra?

- Ne brinite ništa. Dzonson je starac u invalidskim kolicima. Sve opasne stvarčice su komfiskovane, tako da u kući sem nekoliko tupih noževa nema ničega čime bi mogao nekog pa i sebe da povredi.

To ju je malo smirilo, ali i dalje nije bila sasvim sigurna da je čovek koji je nekad harao gradom sasvim bespomoćan.

Pritisnula je dugme sačekavši skoro čitav minut da se kapija otvori.