Pronaći ću te

2. poglavlje

Kamera je pratila od ulaska u pomalo zapušteno dvorište do ulaznih vrata. Kuća je delovala jednostavno, bila je četvrtaste osnove sa ravnim krovom i nekako usamljena iza tih velikih zidina. Dvorište je bilo zaraslo u veliku travu, dva debela stabla hrasta tužno su se naslanjala na ogradu, staza od kamenih ploča koja je vodila do ulaza bila je iskrzana i puno rupa, dok je fasada kuće lagano počela da se kruni. Jedino što joj je zapalo za oko kao nešto što se ne uklapa u ambijent bili su izuzetno čisti prozori u prizemlju, dok su na spratu svuda bile spuštene roletne.

Zastala je pred vratima. Videla je zvono, ali nije znala da li treba da ga koristi. Ionako je preko kamere video da je stigla. Kako se nista nije dešavalo posle par minuta čekanja odlučila je da ipak pozvoni.

- Udji! Otvoreno je!

Glas koji je čula bio je grub i snažan. Potkovan autoritetom. Polako je otvorila vrata, pa je ušla u prazan hodnik, u kojem nije bilo ni jednog komada nameštaja, nijedne slike, samo belina zidova i na kraju hodnika...čovek u kolicima. Nije znala zašto ali jeza joj se spustila niz kičmu. Bio je u tamnom odelu i beloj košulji, čak je vezao i kravatu. Oko njega se širio jak miris. Prepoznala je parfem. Isti takav koristio je i Ben, opor i skup, pa ga je nazvala ,,parfem za mužjake".

- Kasnite dva minuta, gospođice.

Okrenula je kolica i zamakao u prostoriju pred čijim ju je vratima dočekao. U kući je bilo neverovatno hladno, kao da napolju nije leto, kao da je ovo neka druga vremenska zona. Koža joj se naježila.

- Izvinite, ali ta dva minuta oduzeli su mi policajci koji dežuraju pred vašu kapijom.

- Glupan i tupan? Jadničci, pojma nemaju koliko su beznačajni, a misle da rade nekakav važan posao. Koga čuvaju? Starca u kolicima? Baš! Hajde, pruži korak, devojko!

Oklevajući, prilazila je prostoriji iz koje je dopirao njegov glas, pa je ušla u prostranu sobu, punu knjiga, slika i novina. Sve to bilo je što na visokim policama što na podu. Na sredini je bio okrugli sto sa jednom crnom foteljom. Dzonson je već postavio kolica naspram te fotelje i mršavom rukom s dugim prstima pokazao joj je da sedne. Na stolu je bio bokal sa nekakvom žutom tečnošću i dve kriške limuna u dve široke čaše.

Bila je zatečena neredom koji je tu vladao, ali ne zato što se to nije mogla očekivati od nepokretnog starca, već zato što ju je podsetilo na nered u kakvom je često zaticala majku. Tada je verovala da je to kreativni haos, ali sad je reč o čoveku koga nije htela da poredi sa majkom ni po kakvom parametru.

Dzonson je imao nebesko plave oči i netremice je posmatrao Helenu. Kao da ju je čitao, brzo je preletao pogledom po njenom licu. To je izazvalo nelagodu u njoj,  ali se trudila da ne pokaže slabost. Zato je prisilila sebe da zadrži njegov pogled, kao i da i ona njegov dobro odmeri. To obostrano odmeravanje potrajalo je neko vreme, a onda se starac osmehnuo izgovorivši:

- I? Kakav je tvoj prvi utisak?

Helenu je iznerviralo zato što joj nije persirao. Time je pokazao da se smatra superiornim u odnosu na nju i da ne ceni njenu mladost. Možda je potcenjuje?

- Kakav odgovor želite iskren ili snishodljiv?

- Iskrenost je na ceni. Doduše život me je drugačije naučio, ali hajde da otvorimo karte odmah na početku da ne bi smo gubili vreme. Dakle iskren. Šta vidiš pred sobom?

Setila se majčinog saveta dok je maštala o tome da jednog dana počne da se bavi ovim poslom. Sad treba upravo to da primeni. Da gleda sagovornika u oči i da bude direktna, ali da ne pređe granicu i da ga ne uvredi.

- Ne vidim čoveka o kome sam prethodnih dana mnogo čitala. Da smo se sreli negde drugde pomislila bih da ste profesor u penziji.

Dzonson se i dalje osmehivao.