Pronaći ću te

3. poglavlje

Neko vreme besciljno se vozila gradom osećajući da je to polako smiruje. Znala je da je Dzonson namerno bacio na muke. Uživao je u tome, zabavljao se. Drugi provod sebi nije mogao priuštiti, pa je pronašao žrtvu koja mu je sama došla na noge i rekla poneki važan detalj o sebi. Savršeno ju je pročitao. Mozda i nije znao ko je ubica Sofije Pirane, ali je bacio mamac na koji se morala upecati.

Naravno, bio je apsolutno svestan činjenice da će nju, ako bude prihvatila da radi feljton s njim, iz dana u dan razarati druženje s čovekom koji bi joj mogao reći ime ubice i tako omogućiti da pravda konačno bude zadovoljena.

Ovako ćutanjem Helena će se boriti i sa sopstvenom savešću. Odgovor će joj sve vreme biti ispred nosa, a ona neće smeti da posegne za njim. To će je nagrizati, smatraće da je tako izdala majku, da se opredelila za tudju istinu na štetu sopstvene. A Dzonson će uživati znajući šta je muči, hraneći se time što će se sve u njoj rušiti i lomiti.

Da li je zaista spremna da pristane na to? Zar je sebi mogla obećati da će sve vreme obuzdati emocije i da u nekom trenutku neće zahtevati da joj Dzonson ispriča sve što zna o njenoj majci. Želela je da napiše taj felton znajući da će je to gurnuti visoko u orbitu istraživačkog novinarstva. Uz prezime koje nosi i  nasleđe kakvo je prati mogla bi opravdati sav trud svoje majke da od nje stvori dostojno naslednicu u poslu. Ali ako se u to upusti a onda zbog uslova koje joj je Dzonson nametnuo a koja ne bude ispoštovala sve propadne, takva mrlja na početku karijere skupu će je koštati. Znala je da se ovakve prilike ne propuštaju. Mogla je zahtevati od Roberta da je zameni iskusniji kolegom jer se plašila da će nesmotrenost ću u nekom trenutku oduzeti redakciji takvu ekskluzivu, ali nije je napuštala pomisao na to da će Dzonson jednom možda sam progovoriti o smrti njene majke. Ako ga više ne bude videla sve će šanse zato biti izgubljene a ukoliko bude s njim provodila vreme postoji tračak nade da će makar i nehotice starac otkriti ono što zna.Vozeći se po gradu donela je odluku Sad je samo trebalo da prespava i da ujutru mirne glave potvrdi da je tako najbolje.

Tek kad je prišla ulaznim vratima zgrade u kojoj je živela setila se pune pepeljare koji je pre polaska u ovu avanturu namerava da isprazni. Pomislila je kako će ostaviti za sutra, žurno se penjati stepenicama na treći sprat. Vrata su bila zaključana, a to je značilo da je Ben izašao. Očigledno ga nije mnogo uznemiravala svađa koju je ona inicirala prethodne noći pa je opet otišao nekud ne javljaš joj se čak ni porukom gde će biti ili kad namerava da se vrati.
Ulazak u prazan stan podsetio ju je na problem koji ju je nekoliko meseci mučio. Sudopera je bila puna neopranog posuđa, a prljave patike stajale su pred vratima terase. Pločice u kupatilu bili su mokre a prljav veš bačen na mašini. Odmahnuvši glavom začas je sve to sredila pa je skuvala veliku šolju kafe i izašla na terasu. Noć je padala na grad. Još uvek je bilo dovoljno svetlo da se ne uključe ulične svetiljke, ali mesec već pojavio nisko na nebu i kao da je pokušavao da otera poslednje zrake sunca i da zagospodari tamom.
Na većini prozora u zgradi preko puta nisu bile spuštene roletne pa je videla stanare. Skrenula je pogled sa tih prozora jer je smatrala da ima dovoljno svojih muka i da ne treba da je interesuje tuđi život. Osetila je da je gladna, ali sama da večera, to nije volela. Ali Bena nije bio tu i bila je ubeđena da će se vratiti kući tek u sitnim jutarnjim satima. Nije znala koliko će još podneti takav život s njim. Zapravo nije više bila sigurna čak ni u to šta prema njemu osećam ljubav ili tek saosećanje zbog svega što je preživeo. Nije ga mogla zamoliti da ode jer je znala da on nema nikog. Možda bi se potucao od prijatelja do prijatelja ali ne bi imao dom i ona bi se osećala kao da ga izneverila.
Ipak sreća u nesreći bila je u tome što Ben nije bio agresivan kad popije. Naprotiv, tada je bio veoma miran, gotovo flegmatičan pa se ona više svađala sa sobom nego što je on učestvovao u istoj svađi. Ali i takvo njegovo ravnodušno ponašanje Helenu je užasno iritiralo. Nerviralo je to što joj ne daje nikakav jasan odgovor već je bledo gleda kao da sve razume ili baš ništa.  Donekle je shvatala njegovu potrebu za piće jer mu je zbog svega što mu se desilo bila potrebna uteha, makar i u alkoholu. Ona više nije umela da ga teši. Dovoljno je učinila izgovorila ali sve je bilo uzalud. Bena je mučila depresija i nikako nije mogao da se otrgne i da krene dalje. Tapkao je u mestu kopajući tabanima sve dublju rupu ispod sebe.
Izdahnula je sklopivši oči. Ovo je bio težak dan i dobro je što se završio. Kad nešto pojede i kad se istušira valjda će je savladati san, a ujutru će možda biti lakše da pobegnem makar od tog problema pod sopstvenim krovom. Bila joj je potrebna snaga da smireno odradi posao koji je prihvatila. Ovo sa Benom rešavaće kad za to dođe pravo vreme.
Dočekao ju je isti umorni policajac kao i prethodnog dana ali ovoga puta samo ju je pozdravio i vratio se u auto. Bilo joj je jasno da im je vlasnik kuće koje čuvaju spomenuo da će ona doći, što je ukazuje na činjenicu da je Dzonson bio uveren u to kakva će biti njena odluka. Ušla je u kuću ne čekajući da je domaćin pozove unutra. On ju je dočekao za stolom naspram crne fotelje sa osmehom na usnama.