Pronaći ću te

7. poglavlje

Dan je provela u gradu udaljenom četrdesetak kilometara. Ručala je u otmenom restoranu. Šetala je ulicama razgledajući izloge prodavnica i u jednoj je navratila kupivši dugu,plavu haljinu i udobne bele baletanke. Cene su bile neobično niske u odnosu na one na koje je navikla, a popodne je provela na trgu prateći kulturnu manifestaciju na kojoj su se smenjivali mladi pesnici koji su govorili svoje i stihove naših poznatih autora. Ljudi su oko nje bili nasmejani, opušteni, bez trunke nervoze, pa je čak popričala sa nekolicinom slučajnih sagovornika, koji su joj objasnili da svake nedelje grad organizuje nekakav kulturni događaji na ovom trgu.

Vratila se u stan nešto pre osam pa se istuširala i obukla je novu haljinu sportskog kroja sa dva duboka džepa. Bila je dovoljno komotna da je nigde ne steže, a opet dovoljno elegantna i pristojna za večernju posetu Braunovima. Sela je za volan, ali je usput navratila u selo da kupi sokove i vino. Smatrala je da ne bi bilo u redu da ode u ovu neslužbenu posetu praznih ruku. Tama je uveliko carovala kad se popela na brdo i obuzelo ju je ushićenje, jer je ugledala dolinu savršeno osvetljenu svuda unaokolo raspoređenim malim zemljanim svetiljkama. Imanje je pod tom treperavom svetlošću izgledalo kao iz bajke, a glavna kuća bila je osvetljena sa svih strana. Ovoga puta se do ulaznog svoda spustila autom pa se pred njim parkirala i krenula je pešice stazom popločanom kamenom. Psi su zalajali i Filip se pojavio iz ograđenog prostora držeći u ruci dva povodca.

- Kasniš Helena.

- Išla sam po piće u selo, izvini.

- Nije važno odmah ćemo krenuti.

Gurnuo joj je u ruku jedan povodac, a krupni, crni pas nepoverljivo ju je gledao kao i ona njega.

- Hajdemo do malinjaka, do vrha i nazad.

Filip je krenuo i njegov sivo beli pas poslušno je pošao za njim, ali Helenin nije hteo ni da se pomeri. Ukopao se šapama u zemlju gledajući je sjajnim očima.

-On neće!

- Ona. Naravno da neće, jer joj se nisi obratila, nisi je ni pomazila. Ne veruje ti. Prema psima moraš biti prijateljski nastrojena, nisu oni predmet vezan konopcem, pa da ih samo povučeš.

Plašila se da dotakne psa pa mu se nežno obratila.

- Hajde, odvešću te u šetnju. Neću ti nauditi.

Pas je mahnuo repom, pa je prišao njenoj nozi i očešao njušku o njenu haljinu. Na tom mestu ostala je vlažna mrlja. Filip se glasno nasmejao.

- Sad očekuje da je pomaziš. Nemoj oklevati, pomisliće da ti se ne svidja.

Dlanom je nežno dotakla oštru, gustu dlaku i već u sledećem trenutku životinja je skočila liznuvši je po obrazu.

- Eto, sad ste prijateljice.

I zaista, čim je Helena krenula crna ženka pošla je poslušno za njom. Penjali su se uz malinjak. I tu je bilo svetiljki sa obe strane staze koje su je osvetljavale sve do vrha brda.

Lepo si ovo smislio. Fenomenalno izgleda kad se pogleda sa brda na prilaz kući .

- Svetiljke? Tu ideju dao mi je jedan stari prijatelj. Poslušao sam ga i nisam se pokajao.

- Dolaze li ti prijatelji ovamo?

- Ne, ja sam usamljenik koji ne voli da mu ljudi dolaze u kuću.

Čim je to izgovorio prasnuo je u smeh.

- Pobogu Helena, kakav to misliš da sam čovek? Istina je, begunac sam iz grada u prirodu, ali nisam se odrekao društva ljudi. Doduše većine jesam, ali naravno da me posećuju probrani prijatelji. Sara je još mala, ali ubrzo će, nadam se,  ovamo dolaziti sa društvom za praznike, kada je na raspustu, a možda joj ponekad padne na pamet da ih dovede i za neku novu godinu.