Pronaći ću te

12. poglavlje

Satima nije mogla da se smiri. Plakala je kao kiša, čas besna, čas razočarana, čas tužna. Sve ju je u tom pismu pogodilo. Od prve do poslednje reči, ali vrhunac je bio otkriće u vezi sa smrću njene majke. Roberta su pozvale kolege, koje su čule prigušene jecaje iz njegove zaključane kancelarije. Naterao je Helenu da otključa, pa je pročitao pismo i shvatio zašto je ona doživela nervni slom.

- Pre svega uspela si da jedan mafijaš u tebi vidi advokata. Tebe je izabrao da ti posle svoje smrti ostavi ključ sopstvenog života u rukama. Očito ti je verovao. Sasvim je jasno da te poštuje, sa druge strane Helena on se nikad neće pomiriti sa tim da si ga nasamarila. Jer si uspela da mu dovedeš sina, ali i da objaviš feljton koji nije odobrio. Ne verujem da je rekao istinu o Sofijinoj smrti, zato je sve to na kraju napisao. Kao da ti poručuje da je njegova reč ipak poslednja. Ne verujem mu mislim da je samo želeo da te povredi, da bude poslednji koji će ispaliti metak.

Helena je odmahnula glavom.
- I da je istina i da je laž boli me što ga je toliko unizio. Užasno je da o mrtvom čoveku govori na takav način, da je blati, da nipodaštava to što je bila veliki i dobar čovek.

- Kako ne razumeš? Upravo je to nameravao. Jasno je da njegov sin nije pokazao nikakvo zanimanje za oca, došao je tamo tebe radi, da bi ti dobila odgovor. Dzonson nije mogao da kaže da nisi uspela, jer je on omanuo, kao otac i nekad i sad. Svojevremeno nije želeo to dete, a sada to dete ne želi njega. Zato je svu nemoć preusmerio na tebe Helena. Uostalom, koga je briga da li je Sofiju ubio ljubomorni čovek ili profesionalni ubica? Šta bi ti značilo i kad bi taj neka priznao da je to učinio?

Helena ga je šokirano pogledala.

- Kakvo je to pitanje? Naravno da je važno, taj neko morao bi da odgovara, da bude iza rešetaka! Pa počinio je ubistvo!

- Podižeš glas bez razloga dozvoli da ti objasnim. Zapravo reći ću ti najjednostavnije. Postaviću ti pitanje, a odgovor koji mi daš nek bude ono što sam hteo da ti kažem. Kad bi tvoja majka bila u prilici da bira između dve mogućnosti: da juriš za njenim ubicom ili da bezbrižno hodaš pločnikom od svog života u smeru u kojem te vodi srce, šta bi izabrala?

- Ona je u srcu bila novinar, jurila bi za ubicom.

Robert je  odmahnuo glavom.

- Grešiš, ona jeste bila novinar, ali je u duši i u srcu bila tvoja majka. Uveren sam da bi izabrala tebe, tvoju sreću i tvoj sređen život.

Oči su joj bile iznurene suzama, ali Robertove reči kao da su je probudile i podstakle na razmišljanje. Setila se da je njena majka jedne noći došla umorna kući zatekavši je budnom.  Tada joj je bilo dvanaest godina i pitala ju je zašto ne spava.

- Čekam tebe, mama.

Rasplakala se kao malo dete, a kad ju je pitala zašto plače odgovorila joj je:

- Zato što mi je uvek posao važniji od tebe, ali to nije ono što želim. Ja radim, živim, dišem zbog tebe Helena. Ako ikad osetiš da sam te odgurnula, da sam zaboravila na tvoje potrebe, ako pomisliš da si zapostavljena, molim te da mi to kažeš. Zanesenjak sam, ali nikad ne bih izabrala bilo šta drugo, osim tebe.

Sad su joj te reči navirale u sećanju.

- Da, možda si u pravu.

- U pravu sam, kao što ću biti u pravu kad ti kažem da podješ za svojim srcem. Taj Filip te očigledno mnogo voli kad je došao da se sretne sa čovekom za koga nije želeo da zna. Učinio je to protiv svoje volje, a čak je i stari Dzonson prepoznao da je to ljubav.

Skočila je na noge.

- Misliš da treba da odem da mu se zahvalim?

- Ne samo da mu se zahvališ. Za početak može i to, a onda... Šta čekaš? Polazi, odmah! Svaki trenutak je dragocen.