Pod djavoljom zaštitom

"Leon?"

.
Kada su se vrata otvorila prašina se slegla i iz nje je izašla starija žena koja se istinski činila kao gospodja. Kosa joj je bila crna i kratka a oči plave. Nosila je na sebi tamno plavu košulju i usku suknju koje su se slagale, i na vratu se vidjela srebrna ogrlica sa plavim safirom. Pogledala nas je, a kada je skrenula pogled na Leona toplo ga je pozdravila.

"Leone to si ti, dugo je prošlo od kako se nismo vidjeli. Vidim doveo si i curu stvarno je lepa."

"Izvinite ali ja nisam-." - Stavi prst na moje usne i prekine me.

"I meni je drago što Vas vidim Sonja, ali nemamo vremena i došao sam da porazgovaramo o nečemu."

"A tako dakle, znači taj dan je došao. Ajde udjite, slobodno udjite."

Povukao me je za ruku i ušli smo u veliko predvorje kuće koja i nije izgledala toliko veliko s polja. Leon je zastao i dao znak Ryanu da nas ostavi nasamo.

"Tea, znam da ti je novo sve od ovoga ali, Sonja je dosta starija i jedina osoba koja mi je bila zamjena za majku. Bila bi zadovoljna da misli da sam srećan."

"Ti to meni hoćeš da kažeš da se pravim da smo mi zajedno." - Kažem bjesnim tonom.

"Samo dok smo ovdje, i iskreno, ne da mi se objašnjavati cijela situacija sa tobom pa bi najlakše bilo da joj samo to kažem."

"U redu onda, ali ima da mi se odužiš za ovo." - Kažem dok mu okrećem ledja.

"Tako sam i mislio."

Zajedno samo ušli u dnevnu sobu koja je bila spokojna i mirna. Mogle su se vidjeti prašnjave knjige na policama kao da nikad nisu otvarane. Paučina je bila svuda po zidovima kao da niko i ne živi ovdje ali vatra u kaminu i razni mirisi su odavali da ovdje ima života.

"Pa Leone, šta je toliko važno da si čak morao doći ovamo?"

"Imali smo mali incident sa Dijanom."

Na pomen njenog imena starija gospodja se ukočila, polako je spustila šolju kafe koju je držala u ruci i primakla se Leonu.

"Ryane, odvedi Teu ispred ili razgledajte malo. Javiću ti kad završim ovdje."

"Zašto sam ja onda morala-?"

"Zato." - Odgovara mi hladno prekinuvši me usred mog pitanja.

Odma sam promjenila izraz lica koji je više bio iznenadjen nego bjesan. Izašla sam ispred i prije nego je Ryan došao do mene popela sam se na sprat kuće, jer ako već ne mogu da čujem bilo šta onda mogu da istražim ovo mijesto.

Hodala sam malo dužim hodnikom i zastala ispred vrata na kraju hodnika, polako sam otvorila vrata i ušla u prostoriju. Pisaći sto se nalazio na sredini a okolo su bile police sa knjigama. Prišla sam stolu i krenula da "pretresam" po njemu ne bi li našla nešto zanimljivo. Našla sam bilježnicu, iz koje je ispala slika one žene i nekog dječaka, "Leon?" pomislila sam.

U tom trenutku neko je pokucao na vrata a ja sam odma sliku stavila u dzep. Na vratima se nalazio Ryan koji mi je prišao i rekao: "Leon nas čeka, vrijeme je da idemo."
Bez i jedne riječi sam krenula sa njim nazad do izlaza.