Pod djavoljom zaštitom

"A sada...pripadaš samo m e n i."

|| Dijana Bruce

Gledala me je sa gadjenjem pa je okrenula očima, jako sam ju stisla za vilicu nakon čega je jauknula a moj osmjeh je postao sve veći. Ošamarila sam ju par puta nakon čega su se čuli bolni uzvici.

"Mila, pokušavam da ti pomognem a ti samo otežavaš sve ovo." - Kažem joj pa joj se unesem u facu.

"Takve osobe poput tebe bi trebalo da trunu u paklu."

Pogledam ju pa joj pljunem na obraz. Bjesno me pogledala nakon čega mi je svom snagom zgazila nogu. Nisam osjetila ništa, ni najsitniju bol. Nisam se ni makla sa mjesta dok me je ona posmatrala kao da je očekivala neku reakciju od mene. Posmatrala me je, kao da je očekivala da ću pasti na pod i vrištati od bola. Ta djevojka i ima sreće što me ne poznaje.

"Nešto si se umislila, bolje predji na stvar prije nego ostanem bez strpljenja."

"Molim te, šta bi ti mogla da mi uradiš?" - Upitam ju smejući se.

"I više nego što zamišljaš, a sada govori!"

"Nemaš ti pravo meni postavljati uslove ovdje, ali svejedno bih ti rekla. Jedva čekam da ti vidim lice nakon što čuješ sve ovo. Ova bol će te slomiti draga." - Kažem joj i dalje zadovoljno.

"Nećeš znati kako ću reagovati dok ne počneš."

"Ala smaraš." - Odbrusim joj.

Promumlala je nešto sebi u bradu pa ju nisam čula. Sjedila je vezana na toj stolici buljeći u mene očekujući da će svakog momenta saznati ono za čim se i upustila u sve ovo. Ova djevojka je baš odlučna to moram da joj priznam, ali ono što slijedi joj se neće svidjeti.

"Prije devetnaest godina tvoji roditelji su došli meni, tvoji...pravi roditelji. Tvoja majka uopšte nije ni htela da budeš rodjena ali zbog tvoga oca...ti si očigledno tu. Prodali su te i platili mi sumu koja nije bila dovoljna. Bila sam mlada i trebalo mi je više, nisam imala izbora osim da ih se riješim. Naravno nije mi trebalo djubre poput tebe pa sam ti našla finu malu porodicu i fin dom u kojem ćeš da živiš, a i sama znaš šta se desilo sa njima. Nisam ni mislila da ćeš poslije toliko vremena postati savršena lutka za moj mali projekat.
Znaš Tea, ti nisi ono što misliš, ti nisi obična, ti si kao ja a ja sam kao ti. Mi smo iste Tea, potpuno iste. Nisam očekivala da će te Leon naći prije mene ali sada si samo u mojoj vlasti i ostaćeš moja zauvjek. Tvoj život je bio težak, nigdje se nisi uklapala, nigdje nisi pripadala, a sada...pripadaš samo m e n i." - Kažem joj kroz smjeh.

"I da je sve to istina nije moguće da si ti išta mogla da uradiš tad, imala si pet godina."

"Misliš? Ovdje nije ništa onakvo kakvim se očekuje." - Pogleda me zbunjeno.

"Kako misliš?"

"Vidim da ti Leon nije rekao svoju malu tajnu. Sve u svemu dovoljno sam ti rekla, ne želim sigurno da ti odam sve pa da shvatiš moju slabost. Sad budi dobra devojčica i ostani tu, pobrinuću se da nikada ne odeš od mene." - Kažem joj dok sam joj prstima prošla kroz kosu.

Okrenem se uputivši joj mali poljubac. Moglo se vidjeli kako drhti ali nije jecala. Očekivala sam da će ovo mnogo bolnije da podnese mada ipak, ko zna šta joj se sada dešava u glavi. Odlazim, šetajući kroz dugačak hodnik,da vidim kako osoblje napreduje sa našim malim eksperimentom. Da li je pametno što sam joj ono rekla? Ako sazna da jedino ona može da me uništi neće biti dobro po mene. Pa šta, samo ću je zatvoriti ovdje i iskoristiti ju za sebe, onda nikad ništa neće moći da mi uradi.