Smrtna presuda

Part 1

Mračna, tiha noć. Čučim skrivena u žbunju parka, posmatrajući jednog lepuškastog dečka, kako obasjan mesečevom svetlošću mirno sedi na klupici i puši cigaru. Savršen ulov.

Probijajući se kroz granje, polako mu se približavam. Namerno nagazim jednu suvu granu koja napravi glasan zvuk pucanja. Počinjem se kretati ka njemu ponovo.

Dečko kreće paničiti i teško disati. Brzo baca cigaretu na pod i gasi je. Laganim koracima kreće odlaziti, pokušava izgledati što opuštenije, ali mali, ti ne znaš da sam sredila milion frajera poput tebe, kao i jeftinih sponzoruša.

Zašto ubrzavaš? Pa neću ti ništa.

A ne ne, nećeš mi pobeći. Nastavljam hodati za njim. Još jednom gazim granu, pa još jednom. On užurbano pali lampu na telefonu i razgleda unaokolo. Oh srce, ne možeš me razotkriti, niko i nije, niti će.

Izazivam još veću paniku šuškanjem lišća u mojoj blizini. Ponovo se okreće.

Zašto deluješ prestrašeno? Pa samo ćemo se malo igrati.

Razgleda još malo. Počinje trčati. Pa daj, nemoj bežati, takvi najgore prođu. Nikako da nauče.

Skrećem u levu ulicu. Znam kuda ide, promatram ga već duže vreme. Izlećem iz sporedne ulice i susrećem se sa onim prelepim, ovoga puta zadihanim momkom.

"Nemoj mi reći da si se već umorio" - rekla sam hladno.

"K-ko si ti" - upitao je preplašeno.

A kako i ne bi bio preplašen kad pred njim stoji devojka obučena u crno, sa gavranom Ronom na ramenu i kapuljačom na glavi, tako da joj se ne vidi ništa osim duge, crvene kose.

"Ja sam tvoja noćna mora dragi" - izgovorila sam zlobno se nasmejavši.

I evo ga, opet kreće ubrzano disati i bespotrebno bežati. Zašto to svi rade? Čega se boje?

Trčim za njim. Iz ulice koja je izlazila na ovu istrčao je Reks, moj pas, nemački ovčar. Bio je ogroman i imao je dubok lavež tako da je prestrašio ovog mladića, kao i sve ostale. Okrenuo se, a kada je ugledao mene, skočio je metar unazad. Ništa neuobičajeno.

'Pa srce, malopre nisi bio dobar, nisi hteo da se upoznaš lepo sa mnom već si pobegao' - rekla sam mojim najjezivijim tonom glasa.

"Am, ja, ovaj..." - krenuo je korak unazad, ali ga je Reks svojim lavežom opomenuo da se nema gde pomeriti.

"Ja sam Zoe, drago mi je" - uzela sam njegovu ruku i svoju i time pokazala svoje duge, špicaste nokte.

"J-ja s..." - nije mogao ni izgovoriti, sledio se od straha. Oh ovaj mali mi se dopada, biće ovde puno zabave.

"Skratićemo muku i bespotrebno trošenje vremena, ti si Milan, znam to" - rekla sam i dalje ne puštajući njegovu drhtavu ruku.

"Ti si luda" - izgovorio je i krenuo trčati. Samo sam se nasmejala. Zar mu nije jasno da mi ne može pobeći?

"Reks" - uzviknula sam i on je lajavši potrčao za preplašenim dečkom.

"Sad" - naredila sam i u tom trenu Reks je potrčao brže i ugrizao malog, jadnog Milana za nogu, koji je istog trena pao na zemlju.

"Ajoj ljubavi, nismo se tako dogovorili" - rekla sam i sela mu u krilo, prošavši mojim noktima po njegovoj kosi.

"Šta hoćeš? Daću ti sve, šta god želiš, samo me ostavi na miru" - govorio je moleći za milost. Tada su mi najslađi.

Prišla sam njegovom uhu i nežno šapnula "Ali ja želim tebe", na šta se on naježio.

"A šta želiš od mene? Ljubav, novac?! Šta, jebeno progovori, izluđuješ me" - počeo se drati.

"Ššš, tiše maleni, ne želimo probuditi nekoga" - tiho sam mu šaputala na uvo, milujući ga po obrazu.

"Samo mi odgovori, to je sve" - progovorio je drhtavim glasom.

"Devojke su površna i odvratna stvorenja" - rekla sam uhvativši ga za kragnu crne košulje u kojoj je izgledao divno, a potom nastavila - "svaka bi od tebe htela pare, sex, ali ne i ja" - rekla sam na šta je zadrhtao.

"Pa, šta želiš?" - upitao je.

"Ja želim nešto drugačije, nešto dublje, nešto veće, ja želim tvoju dušu" - na ovo je prebledeo, izgleda da se nismo razumeli.

"Kako to misliš?" - preplašeno je izgovorio.

"Ovako" - rekla sam nežno i dunula mu prah u lice kako bih ga uspavala na neko vreme. Kombi mi je bio parkiran baš tu, tako da sam ga lako odnela do njega. Baš me zanima njegova reakcija kad se probudi, valjda neće vrištati kao i svi.

Ipak se nema čega bojati, zar ne?

***
-A