Smrtna presuda

Part 12

"Dobro jutro Milane, kako si spavao?" - upitala sam Milanovo telo, koje je i dalje onako beživotno ležalo na krevetu.

"I ja sam super spavala. Pogledaj, donela sam ti čašu vode, znam da voliš da piješ vodu kad god se probudiš" - govorila sam.

"Maleni zašto ne piješ?" - upitala sam i u tom trenutku sam čula ozbiljan lavež svog psa, pogledala sam ga, iako mi to nije mogao reći, znala sam da je ljut...

"Rekse ne mogu više ovako" - govorila sam očajna.

"Žao mi je, jebeno mi je žao, kada bih mogla vratiti vreme, ništa od ovoga ne bih uradila" - plakala sam grleći njegovo beživotno telo.

"Volim te maleni" - šapnula sam i ponovo briznula u plač.

Zašto mi se ovo dešava? Zašto ovo toliko boli? Ništa mi nije jasno. Zar je moguće da... Da ja njega zaista volim? Onako kao dečka? Ma ne. Nemoguće.

"Predaj se, policija" - čujem ozbiljan glas nakon razvaljivanja vrata.

"Shit" - brzo šapnem i krenem vući Milanovo telo napolje sa sobom.

"Milane srce treba da smršaš" - nasmejano sam rekla.

Milanovo telo sam ubacila u auto i kada sam krenula ulaziti, neko me je upucao u nogu.

"Jebi se" - uzviknula sam i pokazala mu srednji prst kroz prozor auta.

"Uf maleni, za malo su nas uhvatili, moramo biti oprezniji sledeći put" - pričala sam sama sa sobom.

...

Nakon nekog vremena, stigli smo na moje treće odredište.

Mnogo mi je dosadno kada nema Milana.

"Milane daj reci nešto molim te! Progovori, samo da ti još jednom čujem glas" - ponovo sam počela plakati.

Kako sam mogla biti toliko glupa da uradim ovako nešto?

Od silnog nerviranja krenula sam udarati rukama u cigle koje su sačinjavale stari zid oronule zgrade.

I dalje neutešno plačem. Premorena sam. Ne znam kako da reagujem više. Padam na kolena dok se tamna krv sliva niz moje osakaćene ruke.

Uzimam svoj dnevnik. Cepam stranicu iz njega, uzimam olovku i počinjem pisati.

"Ako iko ikada pronađe ovo, a sigurna sam da hoće, znajte da mi je žao. Žao mi je zbog svih ljudi koje sam ubila, kao i ljudi koji su zbog toga propatili. Nisam znala da toliko štetim, da svima nanosim bol."

Stanem na sekund, jer ne mogu podneti toliku psihičku bol, ubija me. Na papiru se smenjuju moje suze, boja olovke, kao i krv koja se sliva iz mojih rana od udaraca u zid. Odlučim nastaviti.

"Nisam znala, sve do pre par dana. Pre par dana, shvatila sam sve. Pre par dana, oduzela sam život Milanu, dečku koga sam i planirala ubiti. Nisam mogla zamisliti da će me ovoliko boleti, da ću ovoliko patiti zbog njega. Slušao me je, slušao je sve moje probleme, govorio mi je da sam divna, pored njega mi je uvek bilo lepo. Nije dozvoljavao da budem tužna, sve je bilo kao u divnom snu. A sada? Sada kada nema njega, ja sam slomljena. Deo mene je umro. Volim ga, možda čak i previše. Kada ga nema, nema me ko zasmejavati, nemam kome donositi vodu ujutru, nemam koga maziti, nemam sa kim pričati. I čemu onda služi život? Čemu služi život, ako nemaš sa kim podeliti tajne, ako nemaš sa kim podeliti i ono malo stvari koje imaš? Ključno pitanje je zapravo.. Čemu služi život ako nemaš sa kim podeliti bar malo ljubavi? Mislim da svi znamo odgovor. Ne služi ničemu, baš tako. Skoro sam shvatila da čovek nije stvoren da bi bio sam, već da bi voleo. I zato, ja nemam razloga da živim. Previše sam napakostila ovom svetu i ostala bez jedine osobe koju sam volela, bez mog malenog. I zato, baš kao i svim ljudima, i sebi ću oduzeti život. Hvala na pažnji, i još jednom se izvinjavam svima.

S ljubavlju,   
Zoe"

I tako, završavam pismo koje je natopljeno suzama i krvlju. Ne plačem više, jer znam da radim ispravnu stvar. Lagano uzimam nož koji se nalazi na stolu. Prilazim Milanovom telu i ljubim ga u čelo.

"Volim te maleni" - prošaputala sam.

Polako ležem pored njega i uzimam njegovu ruku u svoju. Još jednom pogledam njegovo lepo lice i setim se svih zajedničkih trenutaka što mi mami osmeh. Poljubim njegov mekan obraz, stavim pismo na svoj stomak, i odlučim da je ovo kraj.

Nožem koji sam malopre uzela, presečem svoje vene i dalje držeći Milanovu ruku. Osećam kako gusta krv lagano teče. Polako zatvorim oči,  te prošapćem još jedno "volim te". Ne vidim ništa, ne osećam ništa. Izgleda da je to to.

Dogodila se i moja, smrtna presuda.

***
I došao je kraj ovoj priči 😊

Možda nije onakav kakav ste očekivali, ali meni lično ovaj deo mnogo predstavlja i znači.

Pa nadam se da vam se svidelo, do sledeće priče
Bye ljudii, volim vas sve🖐♡