Smrtna presuda

Part 8

"Zoe, hej Zoe" - budi me nežan ženski glas.

Otvaram oči i ugledam dve siluete. Jednu žensku, jednu mušku.

"Da? Ko ste vi?" - upitala sam sanjivo.

"Mi smo tvoji roditelji" - rekao je onaj ženski glas koji je u medjuvremenu postao grub.

"Ali ne, nemoguće, oni su mrtvi" - uzviknula sam i podigla se u sedeći položaj.

"To ti misliš. Pogledaj koga smo ti doveli" - rekla je, i sa osmehom se sklonila od vrata. Deca su krenula da ulaze, deca iz moje osnovne škole..

"Šta? Uf ne, ja.." - počela sam teško disati, dok su se moji roditelji smejali. Oči su mi se punile suzama, baš kao nekada, dok su se deca počinjala smejati.

"Prestanite, molim vas, samo prestanite" - vikala sam držeći ruke na ušima i neprestano plačući.

"Ha-ha, nikad" - Kristina se podrugivala.

"Niko te ne voli sektašice" - rekao je jedan glas.

"Da, pomiri se sa tim" - dodao je drugi.

"Sektašice"

"Ma kurva bre"

"Ljudi ona je običan frik"

"Ne, već je ateista"

"Ne alo, darkerka"

"Meni frik zvuči najbolje"

"Ružna idi kopaj sebi grob"

"Sve zvuči moćno" - prepirali su se medjusobno dok sam ja plakala. Glasovi i misli u glavi mi se potpuno mute, baš kao nekada. Mala izgubljena devojčica kojoj samo treba malo ljubavi.

"Šta je sektašice? Opet plačeš? Ide beba kod roditelja da malo plaki? Ajoj da.. Ti nemaš roditelje, ostavili su te, čak te ni majka ni otac ne vole"

"Daa" - uzviknuli su ostali i počeli se gromoglasno smejati.

"Stanite, dosta, molim vas"

...

Budim se uz vrisak, sva znojava i prestrašena počinjem plakati. Milan dotrčava do mene.

"Hej hej malena, ne plači, šta je bilo" - nežno je upitao, zagrlivši me.

"Sanjala sam grozan san i oni su bili tu i vredjali me i ja nisam znala, ja..." - nisam mogla nastaviti, krenula sam još više plakati.

"Ššš srećice, sve će biti okej, ne brini, ja sam uz tebe" - zagrlio me je još jače.

"Hajde, lezi sad, spavaj, trebaš se odmoriti" - krenuo je otići, ali sam ga zaustavila u toj nameri, uhvativši ga za ruku.

"Ostani sa mnom, molim te" - pogledala sam ga molećivim pogledom.

"Uf, okej" - preskočio me je i legao do zida. Raširio je ruke i time me pozvao u svoj zagrljaj.

"Hajde malena, lepo mi spavaj" - nežno je rekao poljubivši me u čelo.

...

Polako rukama trljam oči kako bih se razbudila. Ugledam Milana kako spava sa malo otvorenim ustima i nasmejem se na taj prizor. Smešno je, ali opet slatko.

Odoh sipati sebi vode i sesti na stolicu u kuhinji, a Milan će se valjda uskoro probuditi, baš je dosadno bez njega.

Otišla sam u kuhinju, uzela čašu i flašu sa vodom, a potom krenula sipati. Odjednom mi se ruke krenu tresti.

"Moraš ubiti, moraš" - čujem nepoznati glas u glavi.

"Moram ubiti, moram" - zatvaram oči dok ponavljam malopre izgovorene reči.