"Hajde sad da mi čitaš dalje dnevnik" - Milan je rekao odlučno nakon što smo se vratili iz šume gde smo ubili onog čoveka.
"A ne maleni, mogu li sutra?" - molećivo sam upitala.
"Ne ne, hajde sad" - pričao je dok je uzimao svesku iz fioke.
"Moram li?" - upitala sam, sada već tužnim glasom.
"A čuj malena" - rekao je stavivši svoje dlanove na moje obraze - "znaš da te volim i da ti želim sve najbolje" - završio je.
"A znam ali" - moje pričanje prekinule su njegove usne koje su se našle na mojima.
"Volim te" - rekao je i kratko me poljubio.
"Puno" - dodao je.
"I ja tebe maleni" - uzvratila sam i jako ga zagrlila.
"Hajde sada" - pomazio me je po ledjima.
"Uf.. Danas je bilo toliko grozno da ti ne znam kako opisati. Krenula sam izlaziti iz škole i neka deca su me sačekala ispred škole. Neko mi je svezao oči, pa ne znam ko je to jebeno bio. Pričali su mi svašta, pola stvari nisam ni čula. Ali ono što sam sigurno čula bilo je "mrzim te kurvo, zbog tebe su me izbacili, zbog tebe ja više nemam sestru, mrzim te, život si mi uništila". Nastavio je da se dere i da me udara, sve dok mu jedan nije viknuo "stani, ubićeš je". Počela sam kašljati krv i jedva sam dolazila do daha. Pitala sam se ko bi to mogao biti. Bar u početku. A onda mi je kroz glavu prošlo ono "zbog tebe ja više nemam sestru". To je bio Marko, Aleksandrin brat. Prema meni se ophodio fino dok, dok ja.." - krenula sam plakati i jecati ne mogu ponovo prolaziti kroz ovo, ovo je grozno.
"Hej malena, sve je okej hajde" - Milan je rekao zagrlivši me.
"Nastavi" - rekao je.
"Dok ja nisam ubila Aleksandru. Od tada se prema meni ponaša kao prema smeću. A i zaslužila sam to. Ne znam šta da radim. Ovde je sve grozno. U novoj sam porodici i imam starijeg polu brata koga mrzim, stalno me maltretira. Danas mi je iscepao svesku samo zato što je mislio da je ružna i zato što sam ga nervirala. Kada bih samo mogla.. da ga vežem za jednu stolicu i mučim ga, udaram, režem, derem se. Mada ko je rekao da ne mogu?" - i tu se završilo.
"Par dana nakon što je ovo napisano, pobegla sam i krenula da ubijam ljude" - priznala sam Milanu.
"Oh..." - rekao je teško dišući.
"Šta ti je?" - zabrinuto sam upitala.
"Ništa, samo mi donesi malo vode, to je sve" - čudno mi je odgovorio.
"Jesi li ti bila nekada kod psihijatra?" - upitao je normalnim tonom.
"Nisam, zašto?"
"Pa trebalo bi"
"Kako to misliš?" - zbunjeno sam odvratila.
"Lepo, zar ne vidiš da si luda" - rekao je sa povišenim glasom.
"Kako se usudjuješ da kažeš tako nešto?!" - prodrala sam se.
Bila sam razočarana. Mislila sam da me voli ovakvu kakva sam, da me podržava u svemu. Ali izgleda da nije tako.
"Mrzim te" - rekla sam.
Posekla sam ga po stomaku i brzo istrčala napolje sa očima punim suza. Ne sme da vidi kako plačem. To niko ne sme, pa čak ni on.
***
YOU ARE READING
Smrtna presuda
Horror... "Žao mi je, jebeno mi je žao, kada bih mogla vratiti vreme, ništa od ovoga ne bih uradila" - plakala sam grleći njegovo beživotno telo. "Volim te maleni" - šapnula sam i ponovo briznula u plač. ... Zoe. Serijski ubica koga je nemoguće uhvatiti...
