Smrtna presuda

Part 3

'Hej' - izgovorila sam što sam veselije mogla, mada i nisam baš uspela.

'Ćao' - rekao je hrapavim, dubokim glasom.

'Sad si se probudio?' - upitala sam brižno.

'Da, da nećeš možda opet pustiti onu džukelu na mene?' - delovao je ljuto, razočarano.

'Ne budi drzak' - rekla sam.

'A kakav bi trebao da budem?! Fin i dobar?! Da te opet pozovem da sedneš kod mene da ti ne bi bilo hladno ha? Da pokušam pričati sa tobom a ti mi zabodeš nož ili pustiš ono čudovište na mene?!' - drao se sve vreme. A ne, sad ćeš videti.

'Sa mnom se ne priča tako, već sam ti rekla' - udarila sam mu šamar tako da mu se glava okrenula.

'O fuck, jesi li ti žensko uopšte?' - upitao je dok mu se obraz crveneo od mog udarca.

'Proceni sam' - rekla sam i nožem mu rasekla rame.

'Pa očito nisi, ti si jedan monstrum' - rekao je nasmejavši se.

'Kako se.. Uhh' - besno sam izgovorila i gurnula stolicu na kojoj je sedeo tako da je pala na pod. Udario je glavom u pod i počeo jaukati.

'Prestani se dernjati' - uzviknula sam, nogom ga šutnuvši u stomak na šta su mu oči zasuzile, ali je ćutao.

'Dobar dečko' - rekla sam još jednom ga šutnuvši.

'Mrzim te, prokleta veštice' - izgovorio je jedva dolazivši do daha.

'A jel? E pa mrzi me još više onda' - krenula sam ga šutirati u stomak sve jače i jače. Bes je dominantniji od mene. Stala sam onda kad sam videla da je krenuo kašljati krv.

'Jesi li dobro?' - spustila sam se na kolena nežno ga upitavši.

'Jebote koji je tebi kurac? Prvo me izmučiš, isprebijaš, a posle glumiš finu i nevinu devojčicu? Osim toga zar ti izgledam kao da sam dobro?' - pričao je sve sporije i sporije dok je jedva dolazio do daha i dalje iskašljavajući krv.

'Ja..' - nisam ništa izgovorila, samo sam podigla njegovu stolicu za koju je bio privezan, a potom istrčala iz sobe.

'Reks, dođi mali' - pozvala sam svog vernog psa da bi krenuo sa mnom u šetnju.

...

'Zašto sam ovakva maleni, zašto? Šta mi se ovo dešava?' - upitala sam Reksa koji je samo zacvileo.

'Nikada do sad mi se ovo nije dešavalo, obično bih uživala u mučenju i ubijanju, ali sada i ne baš, kao da me nešto zaboli u predelu grudi kad god ga povredim' - pričala sam iako sam znala da me ne razume.

Dugo vremena smo šetali šumom, dok nisam odlučila da je zaista vreme da krenemo nazad. Čim smo došli do stare, oronule kuće, ušla sam i sipala u jednu čašu vodu.

'Hej, donela sam ti vodu' - rekla sam, već pomalo izmučenom dečku, Milanu koji me je samo pogledao.

'Hvala valjda' - rekao je nezainteresovano. Dala sam mu da pije, poljubivši ga u obraz.

'Mogu dobiti još?' - upitao je drhtavim glasom.

'Naravno' - krenula sam izaći iz sobe medjutim je Reks ušao nervozan.

'Hej hej maleni smiri se, šta je bilo?' - upitala sam na šta je samo zacvileo.

U tom trenu sam čula da neko hoda po kući. Brzo sam izvadila nož, rasekla kanape kojima je Milan bio vezan, a potom ga uhvatila za ruku i povukla napolje. Izašli smo kroz prozor, i krenuli potrčati ka šumi, medjutim sam se setila da je Milanu noga ugrižena dva puta.

'Možeš hodati?' - upitala sam pogledavši u njegovu nogu na kojoj se nalazila skorela krv.

'Jedva' - izgovorio je.

'Hej mali, sedi ovde i čekaj me, Reks miran' - rekla sam i obojica su me poslušali za divno čudo.

Otrčala sam do auta kojim sam brzo došla do ovo dvoje. Izašla sam kako bih pomogla Milanu da udje, a Reks je sam uskočio.

Odjednom čujem neko pucanje i staklo na autu se razbija, ali ubrzo umaknem. U retrovizoru vidim čoveka kako iznervirano baca pištolj na pod i šutira šta god stigne.

'Ko je ovaj čovek?' - upitao je Milan.

'Šta se ti brineš, i onako bi tebi pomogao, a mene bi strpao u zatvor, sa doživotnom kaznom' - govorila sam ravnim tonom dok mi je pogled bio prikovan za put ispred.

'Svejedno ne bih bio srećan' - rekao je pomalo tužno na šta sam mu, na sekund, uputila upitni pogled, a potom ga vratila na put.

'Ne znam, u isto vreme te i volim i mrzim, kontaš? Sa jedne strane bi mi bilo drago da odeš u zatvor, a sa druge ne, zato što ako odeš, dobila bi ono što zaslužuješ, ali bi bila tužna, i onda se ne bih osećao dobro, jer brate počela si da mi značiš iako me povredjuješ, svakim danom te sve više volim i sve više mrzim, ali ti to ne razumeš jer nemaš emocija, ti znaš za mržnju i samo mržnju' - rekao je sve to u jednom dahu. Brzo sam se nagla i poljubila ga u obraz, što mu je izmamilo mali osmeh na lice.

'Zašto mi ovo radiš?' - upitao je ozbiljnim tonom.

'Zavisi na šta misliš' - odgovorila sam, iako ni sama nisam znala šta je ovo trebalo značiti.

'Pa znaš, zašto me mučiš, a sa druge strane si brižna?'

'Ne znam, mučim te jer to inače volim raditi, samo ovoga puta i ne uživam u baš, ne znam zašto. Najradije bih te pustila da odeš i da te više nikada ne vidim, ali bi ti verovatno sve istrtljao policiji, i svima bi rekao da sam monstrum i slično, sve ovo ti pričaš da bih se smilovala, ali ne mogu dopustiti da odem u zatvor' - izgovorila sam.

'Razumem, i nikada to ne bih uradio, čisto da znaš' - rekao je i stavio ruku na moju nogu, na šta sam se istopila od slatkoće. Nisam znala da je ovako lep osećaj kada zapravo normalno pričaš sa nekim.

Šta mi se ovo dešava pobogu? Odoh se ubiti, biće mi lakše.

Pogledala sam u njega i uputila mu nesiguran osmeh.

Samo neka ovaj glupi osećaj nestane više, mrzim ga. Samo ga trebam ubiti, kao i sve ostale, ne znam šta me sprečava, do sad bi on bio mrtav da ja nisam ovakva.

***

Heii ♥

Nadam se da vam se svidelo, hvala što čitate 😊

-A♥