-Ilda...Ildaaaaaaaaa! Uf, uf... nestaneš uvek kada mi trebaš? – nervozno je gunđala Mesude.
Još uvek mlada i stasita pored troje dece, žurila je da završi ručak dok ne stigne Halil. Uvek je strepela od njegovog dolaska, njemu se nikada nije znalo kakvog će raspoloženja biti. Bili su u braku petnaest godina, od toga je malo dana bilo provedenih u sreći. Nemaština ih je izjedala. Bili su više gladni nego siti jer posla je bilo malo, ponekad novac nije ni stigao do kuće, zapio bi se sa lokalnim alkoholičarima. Tada je preživljavala pakao, dugo bi bolovala od njegovih pesnica, nedeljama nije smela izaći iz kuće zbog modrih podliva.
Pogled je dosezao do plavog horizonta obasjanog zracima letnjeg Sunca. Sedela je na steni uživajući u vetru, svuče šarenu maramu i pusti guste pramenove da se razlete oko sitnog lica. I ovoga puta je pobegla u svoj svet. Udahnu punim plućima i raširi oči boje zrelih kupina posmatrajući život koji je bujao ispod njenih nogu. Urgup je bio pun turista...autobusi su pristizali sa svih strana. Stranci su joj bili najzanimljiviji u šarenoj odeći sa šeširima, fotoaparatima i čudnim jezikom. Nikada joj nije bilo jasno šta su imali ovde videti, zašto ih je privlačila gomila stenja koje je u jednom momentu priroda rešila stvoriti? Videli su samo lepotu ispod koje se krila beda, suze i znoj gomile nesrećnika. Zemlja posna, sam vulkanski pepeo tuff...kamenje i oštro stenje koje je paralo nebo cepajući paperjaste oblake. Ona je poznavala surovu lepotu zemlje na kojoj je rođena želeći da ode ne okrenuvši se, nikada. Suze joj zamutiše pogled...srce joj zadrhta, volela je svaki kamen, svaki stepenik, svaku pećinu. Bila je ogorčena i ljuta, njima ova lepota ništa nije dobro donela. Okrete glavu i osmehnu se krajem usana, iza vilenjačkih dimnjaka pojavi se eskadron šarenih balona punih turista. Leteli su iznad ružičastog stenja koje se spuštalo do dna kanjona lagano nestajući u sumaglici. S druge strane vinogradi okićeni grozdovima stajali su ponosno kao smaragdna vojska čekajući veče da odahnu od Sunčeve vreline. Jato golubova prolete pored nje jezdeći nebom do stenja sa otvorima u dubokoj hladovini. Začu se kamenje kako se kotrlja niz kamene stepenice, trže se i ugleda Jasina kako se penje osmehujući se. On joj je bio drug od kada zna za sebe. Tri godine stariji od nje, iz bogate kuće i miljenik cele mahale. Od malena na neki čudan način su se razumeli, nikada se nisu posvađali i uvek su jedno drugom bili najveća podrška. U zadnjih godinu dana su roditelji su im branili viđanje...ona je imala trinaest godina a on šesnaest...već su se računali u odrasle. Razlika se znala, iz dva različita staleža a još momak i devojka. Na njih niko nije gledao blagonaklono jer crta je bila davno podvučena, mešanje je bilo zabranjeno sem u određenim situacijama. Kupovina mladih devojaka za starce je bila uobičajena i normalna stvar. Bogati su mogli platiti sve a siromašni su uvek imali zalepljenu cenu.
-Već si ovde? Uspela si pobeći?
-Jesam...ne mogu ga gledati pijanog, ne mogu podneti kako je tuče...ubila bih ga i ako mi je otac!-procedi kroz zube.
-Ne znam kako može trpeti udarce, zašto ne ode?
-Ilda, kako može otići i ostaviti vas sa pijancem? Majka je, voli vas.
-Lako je tebi pričati kada živiš u svili i kadifi. Tvoji roditelji se vole, pogledaj sebe i braću...u ničem ne oskudevate. Brinu o vama. Mi smo prepušteni sami sebi.-ljutito odgovori prezrivo ga gledajući.
-Ja ću brinuti o tebi...ti si moj prijatelj.
Osmehnu se gledajući zamišljeno u nemirnu vodu Bosfora, uvek se u mislima vraćala tom popodnevu. Jasin je bio jedina svetla tačka u njenom detinjstvu. Putevi su im se razdvojili, sudbina je umešala prste...njoj se želja ostvarila, okrenula je leđa Kapadokiji ne pogledavši iza sebe. Počela je nov život. Tamne oči kao noć zadovoljno blesnuše pri pomisli na njega...Yavuza. Njihova veza je započela pre par meseci. Zaljubljena do ušiju jedva je čekala da završi sa poslom i ode do obale u njihov restoran i provede sate u njegovom zagrljaju slušajući krike galebova.
