VI deo
Istanbul je lagano nestajao u sutonu, njegovi obrisi su dobijali mekoću obojeni zlatno žutom utapajući se u mirisu mora i mente. Stajala je gledajući nemirne talase kako udaraju u kamenje pokušavajući da je zadive svojom penušavošću. Otupela i prazna tražila je svoj odraz u jednoj tački negde na horizontu. Izgubila je sve u jednoj noći...sav život je prestao imati smisao onog dana kada je shvatila da je pogrešila. Ljuta zbog njegovog odlaska došla je kod tete Atife, žene koja je dovela za Istanbul i pružila normalan život. Tu je bila sigurna jer niko nije znao gde živi, čak ni majka. Ni jednog sekunda nije zažalila što je otišla, besno je verovala da će ga time osloboditi i učiniti mu uslugu bezbolnog odlaska. Prevarila se...bio je pred Atifinim vratima iste večeri. Kako je saznao za tetu, nije rekao. Očekivala je da će divljati, uzeti u zagrljaj i reći da mu je sve na svetu i da bez nje i sina ne može zamisliti život. Ništa od toga nije uradio, seo je u salon i predstavio se teti, razmenio par ljubaznih rečenica. A onda je rukom povukao rever sakoa iz unutrašnjeg džepa izvadio je koverat i spustio ga na sto. Pogledao je očima punim leda...vilice su mu igrale a usne drhtale. Začu njegov miran glas.
-Mogu li videti sina?
Klimnula je glavom i ustala, noge su joj bile kao olovo, čula je njegove korake. Otvorila je vrata od sobe, ušao je polako i prišao krevetu. Uze sina u ruke i nežno ga poljubi u usnuli obraščić. Držao ga je par minuta priljubljenog uz sebe udišiću njegov miris. Aras se nije pomerio, spavao je umoran od puta, nasmeši se za momenat i izazva grč na Merdanovom licu. Polako ga je spustio na jastuk i prošao mimo nje ne progovarajući ni reč. Kada su došli u salon, Atifa je otišla želeći da ih ostavi same. Okrenuo se i tiho rekao.
-Ilda, ja odlazim sutra za Dubai. Nemam razloga ostajati u Turskoj. Voleo bih viđati sina, ako nemaš ništa protiv.
-Nemam...
-Onda smo se dogovorili. – spusti pogled na njeno lice gledajući je bezizražajno, njegove oči su bile prazne...okrete se i izađe.
Gledala je tupo u vrata čitavu večnost...iz misli je trže tetin glas.
-Otišao je?
-Da. – šapnu i spusti glavu.
-I? Ti si ga pustila, ništa nisi rekla?
Prišla je stočiću i otvorila kovertu, u njoj su stajali papiri za nju i dete...boravišne vize. Preseče je bol kao da je dobila udarac ispod pasa, shvatila je da je hteo iznenaditi...sve je upropastila. Njegov poslednji pogled je rekao sve...više nije bilo važno, svoju šansu je prokackala.Ostavio je da se nosi sa svojim kajanjem čista srca, izabrala je sama.
Vreme je ubijalo, sati su prolazili kao godine, noći večnost...sa sobom je odneo mir, ostavio svako sećanje i svu bol. Šetala je kao sena i budila se samo kada je bila potrebna sinu. Iščupao joj je srce, nikada više posle njega neće biti ista...sve što joj je dao bilo jedino lepo. Iz misli nije mogla izbrisati njegove oči koje su poslednji put gledale njene...u njima ničega, za njega je bila ravna linija. Suze bi joj krenule svaki put jer ta ravnodušnost je ubijala lagano...lakše bi joj bilo da je mrzeo, prezirao. Ovo je bilo gore od smrti. Izdala ga je, pokidala sve niti koje su ih vezivale, rasturila porodicu koja je za njega bila sveta, zgazila njegovu ljubav ne verujući mu. Kazna je bila strašna. Ovo joj nikada neće oprostiti to joj je jasno stavio do znanja. Vezao joj je ruke i zalupio sva vrata.
Visoka, vitka gospođa u poznim godinama sa predivnom sedom kosom skupljenom u punđu i krupnim smeđim očima posmatrala je ljutito svoju poćerku. Za sve je imala razumevanja ali nikako nije mogla shvatiti kako današnja omladina nema strpljenja ni za šta i ni za koga? Bila je od onih koji su razumeli ljubav i zalagala se za slobodon izbor, uopšte poštovala je žene koje su jake i neovisne. Divila se ljudima koji su znali šta hoće jer je smatrala da su dosledni samo zato što dobro poznaju sebe. Jedava se suzdržavala da ne povisi glas i još više povredi uplakanu devojku, polako poče govoriti.
