III deo
Autobus je klizio prevojima Taurusa približavajući se Urgupu. Naslonjene glave na sedište posmatrala je dobro poznati pejzaž...oseti tihu radost što će ponovo biti u svom kraju. Smrt oca je je vratila u rodno mesto. Pokušavala je u sebi pronaći zrno tuge vezano za njegovu smrt, ništa sem olakšanja nije osećala. Njih dvoje se nikada nisu razumeli niti posebno voleli. Nikada mu nije zaboravila grubost, alkohol i sebičnost. Ugleda predgrađe gradića i za par minuta se nađe na stanici. Nilko je nije dočekao jer nikom ništa nije javila. Uze kofer i pređe ulicu, ugleda Safeta komšiju i priđe.
-Čika Safete, dobar dan!
Stariji čovek se okrete gledajući je zbunjeno.
-Ja sam Ilda...Halilova ćerka. Htela sam vas pitati ako će te uskoro kući, možete li me povesti?
-Uuuuu ćerko, ne bih te nikada prepoznao...lepotica prava. Sedi ovde i pričekaj me par minuta.
Sedela je za klimavim stočićem lokalnog svratišta gledajući naherene kućerke mahale. Do juče je šetala po zlatnim pločicama ne misleći da će se ikada vratiti u ovaj čošak od sveta. Čudni su putevi Gospodnji. Ubrzo se vrati Safet, potrpa njene kofere i kutije u stari kamionet, krenuše putem kuće. Gledala je prašnjave sokake po kojima su trčala neka druga deca...žene pokrivene šarenim maramama stidljivo gledajući u kamionet koji je prolazio. Ovde je Bog vreme zaboravio pomeriti, sve je bilo isto. Zaustaviše se ispred drvene kapije...izašla je i starac joj reče.
-Uđi ćeri, ja ću uneti tvoje stvari.
Otvorila je vrata uz škripu i zakorači preko visokog praga...srce joj se steže. Niz kućeraka sveže okrečenih sa saksijama begonija, čist beton sa ozidanom česmom u dvorištu. Prijatno se iznenadi promenom. Iz kuće izađe vitka žena sa belom maramom na glavi. Ukopa se u mestu i zaškilji očima u nju...otkide joj se krik iz grudi.
-Dušo moja, mamino...lepotice moja.
Polete i obgrli je svojim tankim rukama. Ljubila je i mirisala njenu kosu. Plakala je od sreće. Majčino srce je živelo u strepnji da je zauvek izgubila. Iz kuće izlete mlada devojka i zatrča se Ildi u naručje. Gul je ljubila sestru, radujući se njenom dolasku. Uvedoše je u kuću. Iznenadila se, grupa žena je spremala hranu za sahranu. Sve se skupiše oko Ilde zadivljeno je gledajući. Oseti poznati miris domaćeg hleba i začina...vrati se u detinjstvo i oči joj se napuniše suzama. Ovo joj je bilo potrebno, morala je neke stvari ponovo preživeti, suočiti se sa strahovima, oprostiti sebi i...ocu. Majka je povede uz uske stepenice u njenu devojačku sobu. Zapahnu je miris nara i sapuna...stari krevet sa veženom posteljinom i šarenim ćilimom, tanke zaveze od čipke igrale su na malenom prozoru. Drveni pod se žuteo od čistoće. Orman u duborezu naslonjen na zid od kamena dominirao je prostorijom. Mali stočić prekriven stolnjakom od tankog konca stajao je pored kreveta, na njemu vaza sa buketom divljih ruža. Stare fotografije u drvenim ramovima stajale su okačene po zidovima. Gul dovuče kofere i još jednom je čvrsto zagrli uz reči.
-Drago mi je što si došla, mnogo te volim seko...hajde mama, ostavi je da se odmori. Sutra je tatina dženaza.
Majka joj priđe, uze pramen njene kose i udahnu miris, pomilova je po obrazu i izađe zatvarajući vrata. Ostala je sama...sruči se na krevet i oseti jeziv bol. Gušilo je u grudima...ono čega se najviše bojala, ono što je odbijala puna sujete...čikala i oponirala, stiglo je kao plimni talas. Uzdigao je dajući joj moć i lepotu a onda je povukao u dubinu, neumoljivo je vukao na dno. Ljubav joj je pokazala svoje pravo lice. Provali se iz nje sav bol, sva tuga...jecala je bez glasa, kidajući se u čežnji za njim.
Hodala je lagano u grupi žena za sandukom. U ruci je držala buket svežeg cveća ne osećajući noge, išla je kao po sunđeru. Ni suze... nikakav osećaj sem tuposti, bila je iscrpljena od plakanja, umorna od puta i užasnuta jačinom bola. Osećala je kako joj melje kosti, čupa srce...verovala je da je ubija lagano. Stigli su na groblje...počeo je poj za mrtve, ježila se od tuge. Molila se misleći samo na jedno...spas za očevu dušu. Bilo je brzo gotovo, gomila zemlje ga je prekrila i sa tim se završio jedan život pun bola, neostvarenih želja...nedosanjanih snova. Nestalo je sve u trenutku, prekinula se nit ostavljajući gorak ukus u ustima. A moglo je...moglo je biti sve drugačije. Držala je majku koja se savijala od plača jecajući na sav glas. Gledala je ne shvatajući toliki bol za tiraninom, za dušmanom koji je toliko puta isprebijao. Oseti nalet gađenja...majčin bol je bio iskren. Ljudi su obavili svoje, povela je majku do groba, priđoše i ostale žene. Krici očaja i jecaji parali su joj dušu. Stajala je kao kip gledajući u gomilu zemlje shvatajući da je sve ove godine živela u zabludi. Njeni roditelji su se voleli.
-Merdan, ona je bila i kao dete čudna i svoja. Naprsita, osiona i tvrdoglava a onda je vidiš kako plače zbog bolesnog šteneta...puna kontraverzi,u večitoj borbi između dobra i zla koje je vodila u sebi. Nekad je bila puna otrova a nekada puna meda. Mrzela je svoje poreklo ne zbog sirotinje nego zbog roditelja. Rasla je u nemaštini sa ocem alkoholičarem i tiraninom, preživljavala majčine batine, danima bila gladna, gola i bosa. U telu deteta je bila zarobljena odrasla osoba. Ponekad mi se činilo da me iz dna duše mrzi a nakon par minuta sam bio centar njenog sveta. Želela je otići od kada je postala svesna sebe, pobeći od svega i živeti na neki svoj način. Nju niko neće ukrotiti...ona ne želi ljubav jer za nju je to izvikano osećanje i besmislica. Ježila se od nežnosti...od dodira, za nju je poljubac bio odraz slabosti. Otišla je samo zato što je tako htela...u momentu je našla drugo interesovanje, neki drugi put koji joj se učinio intrigantnijim od postojećeg. Verujem da će se pojaviti jednog dana u miru sama sa sobom. Sumnjam da je u Turskoj. Njen direktor je rekao da je tražila otkaz i isplatu. Znam da je imala ušteđevinu i ovaj bonus od Arapa. Dovoljna suma novca da otpočne nov život. To je Ilda.
Slušao je Jasina i osećao da je sve više mrzi zbog sebičnosti...bez reči je otišla i to iz toplog kreveta. Još su na njemu bili njeni poljupci, još je osećao...grlila ga je kao da želi poneti svaki trenutak njihove ljubavi sa sobom. Ni slutio nije da je poslednji put drži u rukama...zaludela ga je sobom, pomerila, rasturila na delove a onda ga rasula. Otrovnica koja ga je jednim ujedom otrovala a kao kaznu ostavila da sa tim otrovom živi. Protrlja rukom bradu, pogleda u Jasina očima tamnim od besa, nemoći i potajne tuge, jedva izgovori.
-Neka joj je sa srećom!
-Voliš je? – tiho izgovori Jasin.
-Voleo sam je.
Potapša po ramenu brata i izađe iz dvorišta...sede u auto i uz škripu guma izlete na široki bulevar. Jasinu se ote težak uzdah iz grudi...razumeo ga je, Ilda je bila njegova prva ljubav. Dugo mu je trebalo da zaboravi, nikada se od te ljubavi nije oporavio. U svakoj ženi je tražio deo nje, kako je vreme prolazilo shvatio je da ni jedna neće biti kao ona. Nikada se nije pokajao što je ćutao, da je rekao zauvek bi je izgubio.
-Ilda, Ilda...samo da znaš koliko si ljubavi imala – prošaputa sebi u bradu.
-Mama, imamo dovoljno novca za narednih godinu dana da ne brinemo. Probaću da se zaposlim. Ne brini, bićemo dobro. – grlila je majku pokušavajući da je uteši.
-Ne brinem zbog novca...nema mog Halila, srce mi se cepa od tuge.
-Zašto? Bole me tvoje suze mama, on je bio težak...nikada nije pokazao da ga je briga za bilo koga od nas. Tukao te i mučio...nikakav život pored njega nisi imala.
-Znam dušo moja...jednom kada budeš zavolela,razumećeš. Ljubav ne bira, ona oprašta...ona je smisao života. Mnogo toga smo proživeli zajedno...izrodili vas, uživali dok ste rasli. Tamne noći su svedoci njegove ljubavi...voleo me je u tišini, postajao je drugi čovek kada bi me držao u naručju. Pun strasti i želje šaputao je nežne reči i zahvaljivao što me ima. Ovde se voli iza debelih zidova, bez tuđih pogleda i šaputanja. Ljubav je tajna koju znaju samo oni koji se vole i čuvaju je braneći je životom. Ovde se voli za čitav život, to nam je u krvi.
Ilda je slušala istinu koja joj je prvi put donela samo bol. Protiv sebe nije mogla, nikada nije razumela a ni htela prihvatiti da najlepša osećanja vremenom donose očaj i beznađe. Trebalo je nastaviti sa životom znajući da je već sve proživljeno bez priznanja sebi i njemu, pomiriti se da je zauvek izgubila sebe jer je imala njega. Sve što je preostalo su vrele arapske noći i ljubav kojoj nije znala ime.
-Gospođice, imate savršene preporuke...biće mi zadovoljstvo da budete deo našeg tima. – gospodin Solmaz je zadovoljno gledao u papire.
Radovao se što je dobio devojku koja zna posao, njegovom hotelu je bila potrebna ova lepotica sa sjajnim umećem u marketingu. Bez razmišljana je ponudio pristojnu platu i mogućnost stanovanja u sklopu hotela. Srdačno je ispratio iz kancelarije i još jednom izrazio svoje zadovoljstvo što je došla prvo kod njega. Ilda je izašla zadovoljna sastankom, novac im je bio potreban. Zaposlila se u Goremu, obližnjem turističkom mestu.Imala je vikend da se preseli u sobu predviđenu za personal...hotel u kom će raditi bio je jedan od najboljih u Kapadokiji. U kaskadama u srcu stenovitog uzvišenja izgledao je nestvarno sa pećinama preuređenim u sobe visokog kvaliteta. Fantastično noćno osvetljenje pretvaralo ga je u mesto iz priča...stenje je dobijalo toplinu koja se razlivala u boju zlata okićenu svetiljkama poput dragog kamenja. Terase su bile prepune cveća koje se prelivalo u bogatom spektru boja viseći iznad ambisa. Novi put i novi početak...možda poslednji u želji za mirom.
