Skamenjena, raširenih očiju gledala je u njega kao da je videla duha. U majci i farmericama sa naočarima za sunce bio je kao snoviđenje. Pramenovi tamne kose su igrali na vetru padajući mu po čelu. Mozak joj je grozničavo radio, grlo joj se sušilo pokušavajući da zadrži kontrolu nad sobom...plašila se samo jednog da je saznao. Merdan uhvati rukom kraj naočara i skinu ih sa lica netremice je posmatrajući...njegov pogled je sekao komad po komad. Prvi prekinu tišinu dubokim glasom.
-Dobar dan...koliko vidim potreban ti je prevoz!
-Ne treba mi...obožavam šetati na pedest stepeni, održava me u kondiciji i čeliči volju. Izvini, nemam vremena, žurim! – tiho je govorila krijući podrhtavanje glasa.
Pođe da zaobiđe auto osetivši da je pitanje vremena kada će je noge izdati. Kao mačka skoči i dohvati je za ruku.
-Aaaa, ne...nikako ne mogu pustiti damu u nevolji. Mada, ti nisi dama...one bar kada odlaze, kulturno se pozdrave. Ipak, u ime starih vremena povešću te.
Njegov dodir je izbaci iz ravnoteže, kao da je opekao istrže ruku i procedi.
-Nema potrebe...
Napravi korak i za sekund je dohvati, okrete je i nasloni na auto. Držao je za mišice zarivši pogled u njene uplašene oči.
-Pusti me...ne želim da nas neko vidi.
-Stvarno? Neka nas vidi...sem ako nije u pitanju tvoj verenik ili muž?
-Pusti me...Merdan, boli me. Ne tiče te se da li je verenik ili muž. Nikom ne polažem račune i imam mir.
Uhvati je za ruke i vide da nema prstena, osmehnu se. Povuče je i ugura na prednje sedište. Sedela je kao na iglama, vilica joj je poigravala od šoka. Vozio je polako namerno je izazivajući...u njoj je kuvalo. Skoro odskoči kada progovori.
-Šta radiš ovde? Ni sanjao nisam da si došla u Kapadokiju, koliko me pamćenje služi ovo je poslednje mesto na kome bi bila.
-Ne tiče te se...ne želim govoriti. Uostalom ko si ti da me ispituješ? – proskita jer ju strah sve više obuzimao.
-U redu, ne želiš govoriti...očigledno je da si sa mnom davno završila svaku priču. Otišla si bez reči puna sebe jer si odlučila za oboje, verovatno si imala od samog početka plan. Mesecima sam tražio grešku u sebi, pokušavao objasniti tvoj postupak ali ništa pametno nisam smislio. Od tebe svih godinu dana ni reč...zašto? Da li je moguće da si toliko sebična ili si kukavica nesposobna da se suoči sama sa sobom? Bezosećajna i ne sposobna voleti...emotivna nakaza kojoj je samo stalo da dobije malo zabave ne obazirući se na druge?
Njegove reči su je sekle kao oštrica noža...bio je u pravu ali pre bi umrla nego mu dala za pravo.
-Hvala ti na lepim rečima, u pravu si!
Njen odgovor ga razbesne, opet je igrala po istim pravilima. Naglo ukoči i okrete se prema njoj. Zagrme.
-Da li jednom možeš odgovoriti kao čovek gledajući me u oči? Ilda...ubio bih te ne trepnuvši! Uništila si sve lepo u meni...sav nered si ostavila za sobom i uvalila ga meni. Samo pitam da bi znao da li je do mene?
Okrete glavu i ošinu ga očima koje su sijale kao žeravice, izdra se iza sveg glasa.
-Zašto misliš da si toliko bitan? Nisi centar sveta...kako ti nije jasno, bilo i prošlo! Šta još hoćeš?
-Odgovor!
Ilda zadrhta od njegovog pogleda, mislila je da će se svakog momenta onesvestiti...uhvati se za kvaku da izađe. Istog trenutka oseti njegovu ruku kako je hvata za kosu, nađe se na par milimetara od njenih usana i tiho reče.
-Ima vremena, saznaću...ovog puta ćemo izravnati račune.
Pritisnu gas i polete putem zakucavši je za sedište. Unezvereno je gledala oko sebe plašeći se da je neko ne vidi. Prolazili su uskim uličicama, posmatrao je ispod oka i shvatio da joj ne prijatno. Zaustavi auto na samom ulazu u mahalu i izgovori.
-Nadam se da ti odgovara, usput, ne mogu te videti jer stakla su zatamnjena...vidimo se! – pritisnu dugme i otključa vrata.
Izletela je iz kola tresnuvši vratima, potrča prema kući moleći Boga da neko ne izađe na ulicu. Tresla se kao prut, stvari su počele da se komplikuju. Zašto je došao u Urgup? Jasin joj je još u Dubaiu rekao da će biti tamo još par godina i da Merdan retko kada odlazi u Kapadokiju. Računala je da će do tada srediti svoj život i nestati iz Urgupa. Uletela je u dvorište bleda kao krpa, kao bez duše prođe pored majke i pope se u sobu. Priđe kolevci i uze sina u ruke. Udahnu njegov miris i poljubi maleni obraščić. Njen život, njena najveća ljubav...smiri se kada oseti njegovo maleno telo na svojim grudima.
-Sine lepi...dobrodošao. – gospođa Feride žurno priđe i zagrli Merdana.
-Bolje vas našao, gde je tata?
-Samo što nije stigao, u vinogradu je. Celu noć nije spavao od uzbuđena. Jedva čeka da te vidi. Pričaj mi kako su Jasin i Deniz, kada dolaze?
-Sledeće nedelje stižu. Malo brinemo kako će Deniz podneti put, još dva meseca je ostalo do porađaja!
-Malo sam ljuta što su se tamo venčali...toliko sam se radovala venčanju i svadbi. Opet, neka su živi i zdravi. Mi smo skoro sve pripremili za njihov dolazak...pozvaćemo meštane da proslavimo njihovo venčanje jer red tako nalaže.
-Mama, moralo je tako biti, nismo mogli ostaviti posao...i oni se raduju dolasku. Kako ste vas dvoje? Šta ima novog? Kako je rodbina, komšiluk?
-Ja i Hasan smo dobro, godine nas stižu, pritisak varira i noge izdaju ali ne damo se. Živimo za dan kada će jedan od vas doći na ognjište i ulepšati nam starost unucima. Amidža Firuz i strina dolaze, dobro su. Skoro su imali slavlje, oženio se Bariš. Stalno pitaju za vas. Tetka Emira je bolesna, bila je skoro u bolnici...srce. Komšiluk je dobro, hvala Bogu živi i zdravi. Rađaju se deca...baš smo ja i Hasan planirali da odemo na čast kod Ilde, Jasinove drugarice...porodila se, ima sina.
Merdan se ukoči i pogleda majku...za momenat izgubi vazduh i oseti kako ga obli hladan znoj.
-Kako misliš porodila?
-Lepo...vratila se pre godinu dana kada joj je umro otac i ostala. Cela mahala je brujala da je belosvetska faćkalica, ja i Hasan smo se usprotivili i zabranili priče koliko smo mogli. Divim joj se...neka je rodila, neko nema sreće da ima muža. Hvala Bogu dečkić je živ i zdrav...Mesude je presrećna. Ako Bog da, udaće se i ona. Bila je dobra devojka, sigurno je naletela na nekog pokvarenjaka.
Merdan bez reči ustade i izlete iz konaka, sede u auto i uz škripu guma krenu niz put. Grlo mu se steglo, pokušavao je disati...tuklo mu je u glavi kao zvono..."rodila je sina". Oči mu potamneše od besa pri pomisli ko je otac...u glavi mu nastade haos, vrteo je film pokušavajući da poveže njen odlazak i rođenje deteta. Njegov je, rodila mu je sina...zato ga je danas uplašeno gledala. Ulete u mahalu i zakoči ispred njene kapije. Ne čekajući da mu otvore ulete u dvorište i viknu.
-Ildaaaa...Ildaaaaa, gde si?
Mesude istrča iz kuhinje i pogleda ga uplašeno. Pritrča mu i reče.
-Ko ste vi? Zašto tražite moje ćerku?
Merdan je uhvati za mišicu i besno reče.
-Gde je?
Primeti kako se mrdnu zavesa na spratu i istog momenta uđe u kuću preskačući stepenice. Ugleda je kako stoji bleda kao krpa sva u suzama držeći maleni smotuljak u rukama. Merdan se ukopa u mestu netremice je gledajući u oči...mislio je da će pasti mrtav ispred njenih nogu ako joj oči kažu ne. Trajalo je večnost, gledala ga je očiju punih suza stežući bebu u naručju, sklopi oči i klimnu glavom. Korak ih je delio a za njega čitavu milju...pođe prema njoj i dohvati je u naručje. Spusti oči na maleno lice i uzdrhta...krupne oči su ga posmatrale ispod tankih obrva. Modre i snene gledale su ga ispitivački.
-Ilda, on je moj...moj sin!
