Može li se ljubav opisati? Može li neko ko voli ispričati osećanja koja nosi u sebi svaki put kada pogleda voljenu osobu? Da li je to isto kao hod po oblacima ili zaglušujuća buka srca, možda dah koji ostaje da treperi pre svakog poljupca...miris smilja u noći kada držiš u zagrljaju ljubav svog života? Gledala ga je kako stoji držeći sina na ramenima i smeje se dečijoj vrisci...uživala u njegovom pogledu punim ljubavi prema malenom biću. Nije se odvajao od Igbala ni za trenutak upijajući svaku njegovu reč, svaki osmeh i pokret. Mirisao mekanu kosu milujući ga po licu i sa obožavanjem ispunjavao svaku njegovu želju. Satima su se igrali a onda umorni spavali na divanima pod igrom svetlosti koja se probijala kroz vitraže sa krova kule. Njene najveće ljubavi, od iste krvi i toliko slični...otac i sin. Za njih je bila princeza kojoj su ispunjavali želje i čekali trenutke nežnosti koje im je nesebično davala. Po neki put umorna od posla zaspala bi na stolici pored prozora gledajući njih dvojicu u igri, i svaki put je buđenje bio najlepši trenutak jer prvo što bi videla su njihova srećna lica. Veče je najlepše doba dana i voleli su ga ispratiti sa visoke kule posmatrajući kako Sunce odlazi iza planina bojeći dolinu zlatno žutom menjajući je mrkom prepunom srme koja je iskričavo svetlela u noći. Sjaj zvezda nigde nije bio tako božanstven kao ovde, noć nigde tako tamna a topla i obećavajuća. Vreme tišine i modre tmine pretvoreni u sate bili su njeno najveće uživanje vođena njegovim dodirima i poljupcima u vrtlog strasti. Uvek drugačija, jednom nežna, jednom zahtevna a onda hladna i odbojna privlačila ga je kao magnet. Sa njom nikada na istom, osvajao je korak po korak nikada siguran da li je spremna dati svoje srce i uzvratiti istom merom. Mučila ga je želeći samo najbolje, želeći sve...bila je vredna svega jer jednom osetiti njenu ljubav bilo je ravno ispunjenju najlepšeg sna. Volela ga je, znao je to jer ništa nije tražila sem ljubavi. Toliko patnje u njenom životu, stradanja i tuge...želeo je da sve izbriše svojom ljubavlju i pruži joj dobar život, zaštiti je od svog zla i zauvek spase bola.
Nizali su se dani u sreći, upoznavali su se pamtili svaki dodir i reč razmenjujući nežnosti. Nestajala je u tamnim dubinama njegovog pogleda okružena ljubavlju...on je bio jedini muškarac kojem je verovala.
-Mety, želim te zaprositi kako dolikuje. Znam da je sve još uvek bolno za tebe ali oca nisi mogla birati.
-Ne želim da ga vidim, ne želim da učestvuje ni jednog trenutka u mom životu, posebno ne na dan mog venčanja. Nikada mu neću oprostiti što nam je ubio majku, neću mu oprostiti Hirinu udaju...možeš me osuditi ali protiv sebe ne mogu.
-Razumem te ali ovde su običaji takvi, on je još uvek tvoj gospodar sve do trenutka dok se ne venčaš. Bilo bi mnogo lakše da sam običan čovek, ovako ću napraviti problem u plemenskom veću koje jedva čeka da se obruši na nekoga ko ne poštuje pravila.
-Pusti me da razmislim...sama pomisao da ga pogledam izaziva u meni gađenje. On je zlotvor!
U beloj haljini obavijena velom hodala je lagano mermernom stazom ogromnog dvorišta ispred vile u Adeni. Zastala je ispod svoda ukrašenog belim ružama, istog trenutka dvadeset bubnjeva se oglasilo najavljajući njen dolazak. Zvanice su je dočekale ovacijama, ljudi su plesali a žene podvriskivale ispuštajući zvuke ptica glasnica...kroz nežnu tkaninu je gledala masu ljudi kako se raduju njihovoj sreći. Tražila ga je pogledom u gomili i zastade kada se pojavio u tradicionalnoj nošnji visok i preplanuo sav u belom. Zadrhta od njegovog zadivljenog pogleda i za trenutak se zbuni, buknu u licu ispod vela i pokuša povratiti kontrolu. On je šeikov sin i sve je moralo biti po protokolu, imala je pritisak da nije neko ko zadovaljava kriterijume plemstva, neko ko je samo običan smrtnik. Pogleda u njegove roditelje koji se nasmešiše i jedan od njegove braće priđe i povede je do mladoženje. Nebom se prolomi rafal, pucalo se iz pušaka i automata, cela Adena je znala da se ženi Ilijas Al Atif. Stala je na korak od njega...gledali su se kao da su sami, utihnuše bubnjevi i pucnjava, zavlada muk. Podigao je ruke uzimajući krajeve njenog vela i otkri prelepo lice, lagano saže glavu i spusti tople usne na njeno čelo...poljubac koji je značio da mu pripada srcem i dušom. Konačno je postala njegova. Slavlje je moglo da počne...grmelo je od bubnjeva i ljudskih glasova. Bila je opijena njim, malo toga se sećala jer prolazilo je sve kao na filmskoj traci...sam čin venčanja je trajao kao tren nesvesna sveta oko sebe samo svog i njegovog pristanka. Trajalo je do jutra i to je bio najlepši dan u njenom životu, krišom su joj čestitale Hira i Feriha pomešane u gomili sa običnim svetom, neprimetne i nepoznate ostalim gostima. Plakala je od sreće u njihovom zagrljaju, one su joj bile jedine koje je mogla pozvati na venčanje. Ajda se porodila sa petim detetom i tek je izašla iz bolnice. Oca nije želela a i ne bi došao, brojao je poslednje dane, imao je karcinom pluća i već par puta upadao u komu. Njenu sreću upotpuni dolazak Viktora i njegove porodice, dao joj je najlepši poklon, iznenađenje večeri je bila Silija. Plakala je od sreće u njenom naručju tiho izgovarajući..."hvala ti, ti si moj anđeo čuvar...ti si sve ono što nikad nisam imala draga moja prijateljice".
