Avion se pripremao za sletanje na tlo Jemena...pogleda kroz mali prozor i ugleda odsjaj Crvenog mora, skupinu belih kockastih zgrada i kuća grada Adena na jugu zemlje. Zatvori oči i preblede dok su joj sećanja prolazila munjevitom brzinom kroz glavu. Grlo joj se sušilo pri pomisli da će nakon toliko godina videti opet sve ono od čega je pobegla. Neko je od kolega pozva i ona se trže, polako su se pripremali za izlaz čekajući odobrenje stjuardesa. Zakorači na stepenice i zapahnu je poznati miris koji nikada nije zaboravila, njena noga kroči na Jemensku zemlju nakon deset godina. Krenu za grupom prema carinskoj kontroli osetivši snagu Arapskog Sunca kako prži kroz tanku tkaninu njene bluze. U daljini je je igrala pista od vreline a blistavo nebo je otkrivalo svu lepotu primorskog grada u daljini i mora boje safira. Hodala je teškim koracima pokušavajući da vrati kontrolu zbog neprijatnog osećaja straha, imala je utisak kako joj na čelu piše ko je i odakle je.
Carinik je okrznu pogledom i lupi pečat bez ikakvog pitanja, više ga je zanimao njen kofer koji je svojski ispregledao i na kraju se zadovoljno osmehnuo poželevši joj lep odmor. Mini bus ih je prevezao do Adene i ostavio ispred velike bele zgrade na uzvišenju. Otvoriše se drvena vrata i par muškaraca u tradicionalnoj nošnji u foutama (muška suknja dužine do pola listova), platnenim košuljama i maramama na glavi izađoše hvatajući se za njihov prtljag. Jedan od njih priđe Seržu inžinjeru i na arapskom reče da je on zadužen za goste svo vreme boravka a njegova braća su sluge koje će biti na raspolaganju u svakom trenutku. Daria priđe i objasni da samo ona govori arapski i da će preko nje ići sva komunikacija, zahvali se na ljubaznosti ne gledajući sagovornika u oči. Znala je da će tako dobiti njegovu naklonost jer su bili vrlo zatvoreni prema ženama savremenog sveta. Sem toga to je bio jedan od načina da mu ukaže poštovanje što je moglo doneti još jedan plus radi lakšeg sarađivanja i komunikacije. Ajdin je odmeri svojim crnim očima vrelim kao žar i klimnu glavom u znak odobravanja, nakloni se i povede ih u hol zgrade. Ceo prostor je podsećao na stambeni a zapravo je hotel namenjen za zvaničnike i poslovne ljude...unutrašnjost je bila jednostavna i moderna sa po nekim detaljima Jemenskog folklora. Sve je odisalo na čistoću i funkcionalnost što je prijatno iznenadilo. Sa druge strane se videlo dvorište sa travnjakom i palmama...park usred pustinje. Ogromna staklena vrata su vodila do poplačanih staza sa stolovima pod baldihinima ukrašenim belim zavesama. Ajdin joj reče da su jako ponosni na dvorište i da je uveče posebno lepo sedeti u bašti. Imaju goste s vremena na vreme i obično dolaze ovde baš zbog prirodne hladovine jer ih podseća na oazu. Nju su poslednju smestili na gornji sprat kako joj je i Edin rekao...do nje se moglo doći samo liftom jer je njen apartman bio povezan sa kontrolnom sobom i ulazom predviđenim za vlasnika hotela. Shvati da je u njegovom apartmanu i podiže iznenađeno obrve, upita nadstojnika.
-Oprostite, ne želim biti nepristojna ko je vlasnik ovako modernog hotela?
-Gospodin Isa Bani Alam...jedan od plemenskih starešina. On je mnogo doprineo razvoju Adene i dosta novca uložio u infrastrukturu. Moram napomenuti ukoliko želite da osetite draž mora imamo privatnu plažu koja je pod nadzorom 24h. Dole niz obalu je i gradska plaža „Zlatni Mohur" sa peskom belim kao sneg. Ne bih vam savetovao da na nju odlazite sami jer ovde je sasvim drugi svet od onog na koji ste navikli.
-Ne brinite...upoznata sam sa „pravilima" i „zakonima" Jemena, upozorena sam na vreme. Kada smo već kod toga, molila bih vas da mi popodne obezbedite auto da odem do grada, potrebne su mi neke sitnice.
-Biće sređeno gospođice, vozač će vas čekati u 17h ispred hotela.
Skinula je sve sa sebe, telo joj vapilo za tušem...trebaće joj vremena da se navikne na vrućinu koja po neki put bila nesnosna. U Parizu nije mogla naći određenu vrstu gardarobe koja se nosila ovde, platno od kojeg su pravljene marame i odeća su prilagođene jakom Suncu i štitile od opekotina. Šetala se po apartmanu zagledajući ga i oduševljeno se zavrte praveći piruetu...kroz velika stakla pucao je pogled na more i grad. Sa prozora se video deo glavne ulice. Na zidu je bio ugrađen senzor za spuštanje tende koja je štitila od Sunca u najtoplijem delu dana. Ovo je bilo van svakih očekivanja, sigurno je gazda objekta bio svetski čovek kada je ovako nešto napravio. Jemen je divna zemlja, jedina na Bliskom Istoku sa najviše plodne zemlje i zelenila, predivnom obalom i ostrvima. Isto tako je bila jedina koja je imala najmanje izvora nafte pa je iz tog razloga bila i najsiromašnija. Mnogima je trn u oku zbog Adenskog prolaza jer se tu najviše odvija pomorski saobraćaj sa ogromnim tankerima punim nafte. Politika je kao i svugde umešala prste a posledica su uvek ratovi i stradanja. Okrenu se i pođe u prostrano kupatilo...uživala je pod jakim mlazom vode, opustila se, strah je nestajao, mnogo godina je prošlo, sumnjala je da bi je i rođeni otac prepoznao. Vodila je sasvim drugi način život izgubila mnogo od komunikacije, mimike i ponašanja koje je bilo uobičajeno za žene Jemena. Odluči se za dugu haljinu boje žita i zelenu maramu, prekri glavu i ramena, žurnim korakom krenu do izlaza gde je čekao vozač.
