Prećuti mi zauvek

14

Dane u bolnici sam provodila nikad sama. Moja majka, ujak i Marta, Rene i Una, Kris . . . stalno su bili sa mnom. Meri me je zvala nekoliko puta na dan, i njoj je dosadno. I sve je bilo odlično dok Kris nije rekao da mu se ne dopada Metju. Nema pojma šta mu je bilo u glavi ali taj čovek je bio zahvalan roditelj.

- Preteruješ – kažem mu ozbiljno.

- Ti nemaš pojma kako te muškarci gledaju zar ne?

- U bolnici sam, u pidžami sa crtanim junacima, niko me ne gleda. Ti si lud.

- Nisam . . . – prestao je da govori jer je njegov telefon zazvonio.

- Kaži Linda – javlja se.

- Ne, večeraću sa Grejs . . . Da, mnogo je bolje apetiti joj se vratio . . . Pozdraviću je. . . Pitaću je. Da li želiš da ti Linda spremi nešto?

- Ne hvala, imam puno hrane.

- Linda ne treba ništa. Hoću pozdraviću je. Ćao.

- Kako je ona?

- Pa . . . tužila je mog strica.

- Zaista?

- Da, podržao sam je, ima pravo da povrati imovinu svog oca i pomoći ću joj u tome.

- To je veoma lepo od tebe.

- Pa . . . i ona je izgubila sve, svu ušteđevinu je dala ocu a moj stric je to proneverio. Ukoliko joj vrati sav novac odustaće od tužbe.

- Nadam se da će sve biti u redu.

- Da, napravi mi mesta – seo je pored mene. Nemam pojma kako stajemo u ovaj krevet ali Kris sve češće drema ovde. Tako je sladak.

. . .

Dan kada sam došla kući je bio dan za slavlje. Osećala sam se odlično, nisam bila toliko slaba mogla sam sam normano da funkcionišem osim kad primam terapiju, sat vremena nakon toga moje telo me jednostavno ne sluša, i moja majka je rešila da ostane neko vreme sa mnom, tj. dok ne isprimam svu terapiju.

Danju je mama bila sa mnom, a u podne Kris je dolazio svakog dana i vodio me na terapiju, onda me vraćao kući i dolazio bi nakon što završi sa posla. Prespavao bi ponekad pored mene, par puta je doveo Lindu, Kristofera i Meri i smejali bi se dugo.

Da ne bih bila previše lenjava učila sam i razvijala novu igricu, da me Kris ne plaća džabe a kada sam primila poslednju terapiju bila sam na sedmom nebu.

- Mama sigurno nedostaješ Dorianu.

- Ostaću još malo.

- Upoznala si Krisa, da li misliš da će me ostaviti samu?

- On mi se dopada, dobar je za tebe.

- I meni se dopada, ne moraš da brineš za mene, završila sam sa terapijom pre dva dana.

- Ali . . .

- Ali ništa. Volim te znaš to?

- Sigurno ćeš biti dobro?

- Da, idi.

- U redu, nedoataje mi Dorian.

Skovala sam čitav plan za danas i rešila sad prvo da iznenadim Meri, slala mi je hranu kao luda, onda i Krisa, rekao je da će svratiti kući da se istušira pre nego što dođe kod mene. Bože koliko ga volim?

. . .

- Debela sam Arone, sve mi je malo! – čujem Meri kako viče.

- Draga prelepa si.