svaka duga pjega

xlvi.

Znam da sjebem stvari prečesto
I da poludim bez razloga
I znam da sam prezahtjevna sa stalnom potrebom za tvojom afirmacijom
I za potvrdom da si tu za mene.

Ali, pobogu, volim modricu na tvome dlanu
I tvoje smeđe oči kojima kažeš sve
U jednom pogledu.
Volim to što zaspem na tebi u roku od dvije sekunde,
A sama ne mogu zaspati u roku od dva sata.
Svaku površinu tvoja ramena čine domom.

Pokušala sam pisati o
Rastu biljaka kroz zemlju
Ali opet se svede na isto:
Zamišljam kako moji prsti klize između tvojih i tu pronalaze mir.
Pokušala sam pisati o benzinskim pumpama
Ali sam opet pisala o našem izletu
I kako smo napokon našli ugodnu tišinu.
Pokušala sam pisati o Bogu
Ali sve što sam uspjela– pisati o tvome solarnom pleksusu.
Pokušala sam pisati o kiši
I koliko voli zemlju da postane ružna lokva u traženju tla
A umjesto toga pišem koliko je tužno kada sam razdvojena od tebe,
Staklo moga srca se lomi dok pokušavam smanjiti daljinu
Jer živiš dva grada od mog.

Volim te i to me plaši. Ne znam što bih drugo uopće i rekla.
Da si pročitao moju poeziju, vidio bi.