Prisiljena

Ne večeras

Nije bilo toliko gadno kao što sam mislila i Magnusu se očigledno dopalo.

Ostavila sam ga na krevetu i krenula na tuširanje ali čim sam se skinula i ušla u kadu on je došao za mnom.

Nije ni pitao da li može da mi se pridruži, samo je to uradio, onda je naslonio moja leđa na njegove grudi i poljubio me u rame.

- Hajde da te operemo - rekao je tiho.

Nisam ništa rekla na ovo ali sam zato uživala. Prvo je masirao moja ramena, onda je prešao na moje sise, povremeno bi me ljubio u vrat i bio je nežan. Ali njegove ruke su pričale drugu priču, kako sam bila manja od njega i naslonjena na njega bila sam mu cela dostupna, zato je lako raširio moje noge i znala sam šta sledi. Navikla sam se na njegove prste, magiju koju prave i buru koju izazivaju u meni . . . Zabacim glavu na njegovo rame dozvolim disanju da se ubrza.

- Primićeš me celog u sebe – šapuće mi pored uva.

- Ovo je priprema.

- Da . . .

- Da li želiš? - pita me.

- Da – odgovorim jer osećam da orgazam nadolazi.

- Ne večeras – pojačao je pritisak prstima i skupila sam svoje noge jer je orgazam preuzeo kontrolu nad mojim telom.

. . .

Budim se u praznom krevetu ali sećanje na noć me natera da se nasmejem, Magnus očigledno zna šta radi. Siđem dole ne očekujući nikog ali se iznenadim kad ugledam Džeka.

- Dobro jutro.

- Već je dan – nasmejeo se.

- Volim da spavam duže – objasnim.

- Vidim, gladna? – pita me.

- Jesam.

- Hajde onda da jedemo.

- U redu.

Nikad nisam imala prilku da budem nasamo sa njim.

- Čuj . . . mislim da si fina cura.

- Pa . . . hvala. Ti si u neku ruku moj heroj – nikad neću zaboraviti šta je učinio za mene.

- Loše smo počeli ali želim da znaš da veoma poštujem ono što si uradila i ono što radiš.

- Hvala.

- Moj brat možda nije najbolji čovek na svetu ali biće ti dobar suprug.

Klimnem glavom u znak razumevanja.

- I ovo je sada tvoja kuća, možeš pozvati pijatelje, koga želiš.

- Ja zapravo nemam puno prijatelja.

- Zbog . . .

- Život koji sam vodila je bio u skladu sa mojom zaštitom.

- I dalje mi nije jasno kako niko nije znao za tebe – nasmejao se. Ima prelep osmeh.

- Nije bilo uvek lako ali . . . nije bilo drugog izbora.

- Shvatam. Šta kažeš da mi praviš društvo danas?

- Šta ćemo da radimo?

- Finansirali smo izgradnju klinike u jednom siromašnom naselju.

- To je lepo, volela bih da idem.

- Onda idemo.

Sa nama je krenuo i Dante, nije se iznenadio što me vidi i bio je ljubazan prema meni.