Prisiljena

Naše slabosti

Ne znam gde je Gari, kao ni ostatak mog obezbeđenja. Nakon što smo izašli iz auta shvatila sam zašto je Gari rekao da budem mirna. Nismo imali šanse protiv gomile naoružanih muškaraca, izgledali su kao da su krenuli u rat, osim toga oko nas je bilo nevinih ljudi i jednostavno mirno sam ušla u auto.

Sedim na podu u polumračnoj prostoriji i pitam se šta će mi uraditi. Znam, ništa dobro ali lagala bih sebe kad bih rekla da ovo nisam očekivala u doglednoj budućnosti.

Iznenada se otvaraju vrata i neko je gurnuo mog psihologa Lijama Nelsona.

- Doktore! – uplašeno krenem ka njemu i podignem ga. Isprebijan je.

- Jeste li dobro?

- Lina – muči se da ustane.

- Polako, pomoći ću Vam.

Dok mu pomažem da dođe do nečeg što liči na krevet, u glavi razvijam vezu između doktora, mene i otmice.

- Ispitivali su me o tvojoj porodici – rekao je tiho.

- Mojoj porodici? – i evo je veza.

- Da, zanimalo ih je šta znam o tebi.

- Tako mi je žao – isprebijan je zbog mene.

- Ne brini, nisam nisam ništa rekao jer ništa ne znam.

- Žao mi je doktore, nikad mi ne bi palo na pamet da bi naudili mom psihologu.

- Lina i da znam ne bih rekao ništa, poverljivost doktor-pacijent.

- Ovo je moja krivica. Ne znam . . . Kako sa Vam pomognem? – mogu li uopšte pomoći?

- Nikako, imam nagnječena rebra od šutiranja i nadam se da nemam unutrašnje krvarenje a što se tiče toga ne možeš mi pomoći.

- Ne brinite, moja porodica me sigurno traži, pronaći će nas i odvešćemo Vas kod doktora i . . .

- Lina! Diši. Niko nas neće naći, ovi ljudi su obučeni za mučenje i neće nas pustiti dok ne saznaju šta žele.

Napravio je bolnu grimasu a ja sam se zapitala šta žele od mene.

...

Čekanje ubija, moj psiholog izgleda loše, a ja se pitam da li je ovo delo Markusa Bišopa. Ne znam kako stoje stvari sa njim jer mi niko ništa ne govori.

- Doktore – izgleda kao da će zaspati.

- Dobro sam - uverava me.

- Ne izgledate dobro.

- Lina . . . – prekida ga otvaranje vrata.

Ne prepoznajem visokog crnca sa pištoljem u ruci a ni crnokosog tipa pored njega.

- Želimo zemšljište.

- Kakvo zemljište? - pitam iznenađeno.

- Ono koje je Magnus Stark prepisao na tvoje ime.

- Šta . . . . Ne znam o čemu govoriš.

- Ne laži – podigao je pištolj i uperio ga u mog psihologa.

- Oooo, polako – podignem ruke.

- Stvarno ne znam o kakvom zemljištu je reč.

- Imaš sat vremena da se setiš ukoliko i dalje ne znaš on . . . – pokazao je ka mom psihologu.

- . . . će postati hrana za ribe.

Izašli su i zaključali vrata. Udahnem duboko i okrenem se ka Lijamu.