Prisiljena

Čovek koji me je voleo

Evo me . . . .

Krijem se u autu i gledam svoju sahranu. Moj otac, moja braća, moj suprug, njegova braća . . . svi stoje mirno obučeni u crnim odelima. Ne govore, ne mrdaju, možda i ne dišu. Imala sam lepo detinjstvo, ne kao većina dece ali bilo je puno ljubavi a moj brak je bio pravi. Da, ugovoreni brak sa mafijašem koji me je voleo je bio pravi. Za ova tri dana milion puta sam uzela telefon u ruke sa željom da čujem glas ljudi koje volim, njegov glas, ali milion puta sam odustala. Ja sam kukavica ali kukavica koja voli. Ja sam sredstvo uništenja, ja sam slabost za one koji me vole. Ovako je bolje, sigurnije za mene i bolje za moju porodicu.

- Idemo li Lina? – pita me Gari.

- Samo još malo.

- Ako nisi sigurna . . . .

- Jesam ali teško je otići, znaš?

- Znam.

- Hvala ti što me voziš na aerodrom – Gari mi je nabavio nov identitet.

- Nema na čemu, ali zapamti moramo biti u kontaktu, razgovaraćemo na svaka dva dana i uvek sa različitih brojeva telefona.

- Znam, detaljno si mi objasnio. Gari?

- Da?

- Pazi na njih važi?

- Važi.

Pogledam još jednom u ljude koje volim i u tom trenutku Magnus se okrene ka meni. Srce mi je stalo.

- Ne može te videti – Gari mi kaže.

- Znam samo . . . vidim njegovu bol. Zbog mene. Vozi molim te. Vozi – pre nego što se predomislim.

Magnus

- Magnuse stani! Magnuse!

- Gde je Bišop? – ne obazirem se na brata dok udaram u jednog od Bišopovih ljudi.

- Gde je!

- Neće ti ništa reći, mrtav je. Ubio si ga.

Ustanem i šitnem nogom u sto, ta bol je bila manja od one koju osećam.

- Ljut si, razumem ali ne možeš ubiti svakog tipa kojeg dovedemo na ispitivanje.

- Ubili su moju ženu! Moju ženu!

- Znam i pronaći ćemo Bišopa nije bitno koliko je mala rupa u koju se sakrio pronaći ćemo ga.

- Kad! Prošla su tri meseca – položim ruke na sto.

- Nećemo odustati ali moraš prestati da dolaziš na ispitivanja, Dante i ja ćemo se pobrinuti za sve.

- Lina je bila moja žena.

- Znam ali moraš malo da usporiš, pretvorio si se u zver a leševi koje ostavljaš za sobom nam neće reći ništa.

- Treba mi vazduh.

Ne mogu da dišem, steže me kravata, odelo, košulja . . . ponekad mi se čini da dišem jedino kad ubijam Bišopove ljude. Osveta je bolest, ja sam bolestan. Sve što u poslednje vreme radim je potraga, ništa me drugo ne interesuje želim samo da ga pronađem i pronaći ću ga pa makar morao da ubijem sve koje poznaje. Tako mi porodice, tako mi imena . . . Markus Bišop će umreti od moje ruke.

. . .

- Stark - javljam se mehanički na telefon.

- Imam Bišopa – to je bio Linex.

- Molim?

- Imam Bišopa.

- Pošalji mi adresu – plića mi se napune vazduhom. Konačno. Konačno.

Jurnjava od tri meseca se napokon isplatila. Ja, moja braća. Linex, njegovi sinovi, ljudi koje poznajemo i koji rade za nas, neumorno su tražili Bišopa. Taj čovek mi je oteo uzeo nešto i to je ostavilo toliki trag u meni da sam zaboravio ko sam. Na mogu da spavam, ne mogu da jedem, ne mogu da se rešim njenih stvari iz svoje sobe, sve je još uvek na svom mestu, onako kako je ona ostavila. Sve je isto samo nje nema.

Preispitujem svaki naš zajednički trenutak, pitam se da li sam mogao nešto da uradim drugačije, da promenim nešto . . . . Jedino što sam zaključio jeste činjenica da je sve bilo premalo, bila je prekratko u mom životu a obeležila ga je kao niko. Još uvek nisam prihvatio njenu smrt jer sam ja čovek koji je voleo a nikad joj to nisam rekao.

. . .

Zatičem Lineksa nad krvavim Bišopom.

- Nemoj da ga ubiješ. Ne još. Dugo sam ovo planirao – krenem ka njemu spreman da ga udarim iz sve snage ali Linex me zaustavlja.

- Koji kurac?

- Treba nešto da čuješ.

- Šta da čujem? Gad mi je ubio ženu! Tvoju ćerku!!!

- Možda nije – Linex je miran.

- Šta? – zaledim se u trenutku.

- Živa je. Lina je živa – Bišop progovara.

Nada koja se budi u meni je oštra poput žileta, seče sve pred sobom.

Zgrabim ga za košulju spreman da mu poštedim život ako je ovo što govori istina.

- Ako je ovo neka tvoja bolesna igra . . . .

- Nije . . . kunem se. Ona je živa.

Sahranio sam svoju suprugu. Sahranio sam je.

- Gde je onda?

- Ne znam. Moji ljudi je traže već tri meseca.

- Ovo je tvoj pokušaj da se izvučeš zar ne? Misliš da ću te poštedeti?

- Ne . . . kunem se. Devojka čije telo je pronađeno nije tvoja žena. Proverio sam, to je leš neke druge žene.

Naglo ga pustim i okrenem se ka Lineksu.

- Gari – Lineks progovara. Tako je. Ona nam je rekao da je Lina mrtva.

- Gde je on? – pitam ga.

- Dao je otkaz pre dva meseca, ali znam gde ga možemo pronaći.

. . .

- Dobro jutro Ketrin.

- Dobro jutro – podignem glavu i nasmešim se svojoj susedki.

- Novo cveće?

- O da – nasmešim se i pogledam svoj prelep vrt. Moj ponos.

- Svrati večeras na kolače.

- Hvala na pozivu Melisa hoću.

- Onda se vidimo večeras.

- Važi.

Melisa je produžila ka kući a ja sam ustala. Malo su me leža zabolela.

Živim u maloj kućići u predgrađu, imam prelep vrt i poznajem svoje komšije. Ovo moje malo parče raja je ono što sam oduvek želela. Znala sam tačno kakav život želim, imala sam godine da maštam o njemu. Žao mi je samo zbog načina na koji sam ostvarila svoje snove. Povredila sam ljude koje volim i to je cena koju ću plaćati do kraja života, ali ne možemo imati sve zar ne?

Pomazim svoj stomak i nasmešim se. U petom sam mesecu trudnoće i dovoljno je reći da me je beba šokirala jer definitivno nije bila u planu ali šta sam mogla da uradim? Ona je deo Magnusa i mene, nešto što ću uvek imati od njega i čudo koje je učvrstilo moju odluku. Moja loptica. Stomak mi malo liči na lopticu, dobro polulopticu.

Trebalo bi da nazovem Garija, čujemo se svakog drugog dana, zabrinuta sam jer moja porodica i Magnus traže Bišopa kao ludi i znam da neće odustati.

Barem smo mi daleko od svega toga.