Prisiljena

Ženska intuicija

Slušam doktora dok objašnjava Magnusu da moram da izbegavam stres, previše uzbuđenja može škoditi meni i bebi. Preporučio mi je odmor i Magda ga je ispratila.

- Jesi li dobro? – pita me nežno. Vidim na njegovom licu da mu je krivo ali ne mogu da se otmem osećaju da će se nešto loše dogoditi.

Okrenem se u stranu i zagrlim jastuk.

- Mogu li da odem kod oca? – pitam iako unapred znam odgovor.

- Ti si moja žena, mesto ti je pored mene.

- Prisiljena, uvek prisiljena – tiho šapnem.

- Molim?

- Želim da budem sama.

Poljubio me u kosu a zatim je napustio našu sobu, onda sam počela da plačem. Zar mu je toliko teško da prihvati da se bojim njegove majke? Više nisam sama, moram da brinem i za ovo dete u mom stomaku. Bože, zaštiti mene i moje dete.

. . .

Nisam lepo spavala zato sam se spremila i rešila da provedem dan na fakultetu pa onda da odem do sa oca i braće, možda ne mogu da napustim ovu kuću ali nema šanse da ostanem sama sa onom ženom. Magnus je sigurno otišao na posao pre desetak minuta tako da će biti bezbedno da izađem.

Krenem pravo ka kuhinji jer sam gladna ali se iznenadim kad u trpezariji ugledam Magnusa, Dantea, Džejka i Linet, srećna porodica Stark. Ne znam zašto ali stavim ruku na stomak da zaštitim sina od pogleda ove žene.

- Mila jesi li gladna? – Magda me odmah upita.

- Sedi, odmah ću ti postaviti.

- Samo mi spakuj sendvič za poneti Magda, idem da pronađem Sema. Prijatno – kažem neodređeno i vratim se nazad.

- Lina – Magnus me sustiže u dnevnoj sobi i okreće ka sebi.

- Gde ideš?

- Na fakultet.

- Zašto ne doručkuješ?

- Nisam gladna.

- Ti si uvek gladna.

- Izgla sam apetit – izvučem ruku.

- Kasnim – krenem ka sobi mog telohranitelje.

- Sem! – pokucam na vrata.

- Da gospođo.

- Idemo.

- Odmah.

Prođem pored Magnusa, uzmem sendvič ali me on zaustavi i okrene prema majci.

- Moja majka želi nešto da ti kaže.

- Ne želim ništa da joj kažem – Linet se namrštila.

- Želim da se izviniš mojoj ženi.

- Ja ne moram . . .

- Majko! – viknuo je ali ona je i dalje ćutala.

- Ne treba mi njeno izvinjenje jer na kraju krajeva nije ona ta koja me prisiljava – okrenem se i napokon izađem iz kuće.

Ne znam gde je nestalo moje ponašanje dobre devojke, ne znam šta mi se dogodilo.

. . .

Koliko kod želela da ostanem u kući svog oca morala sam da se vratim natrag, znajući Magnusa došao bi po mene. Želim da se provučem i stignem do svoje sobe, ne želim nikog da vidim, zaključam vrata i udahnem duboko. Nikad ne znaš šta može da se dogodi. Istuširam se i odmah zaspim.