Prisiljena

Lutka

- Tiha si – Magnus mi se obraća na putu kući.

- Imam glavobolju – slažem.

- Naravno da imaš – čujem sarkazam u njegovom glasu.

- Kako ti se dopadaju moji rođaci?

- U redu su.

- Njihove žene?

- I one.

Ne dopada mi se njegov odnos prema njima ali to me se ne tiče.

- Znači popile biste nekad kafu zajedno?

Okrenem se iznenađeno ka njemu. Bože, ne.

- Tako sam i mislio.

Ali nisam ništa rekla!

- Zašto posećuješ psihologa?

O Bože, pa on sve zna.

- Ne gledaj me tako, žena si mi, naravno da znam gde ideš, šta radiš i sa kim razgovaraš – odgovara i fiksira me očima.

- Zašto posećuješ psihologa? – ponavlja pitanje.

- Samo razgovaramo – skrenem pogled.

- O čemu?

- Životu.

- Lina pogledaj me – naređuje i okrenem glavu.

- Odlično znaš da ne smeš da razgovaraš sa . . .

- Znam Magnuse – prekidam ga.

- Nije reč o tebi, mom ocu, poslu . . . jednostavno u pitanju sam ja. Moram da razgovaram sa nekim a doktor je neutralan.

- Ne treba ti doktor.

- Nemam sa kim da razgovaram Magnuse, i stvari sa kojima se moram nositi ponekad me iscrpljuju. Previše je toga za svariti.

- Zašto ne razgovaraš sa mnom?

- Mislim da to nije dobra ideja.

- Zašto?

- Zbog svega, samo . . . psiholog mi pomaže da se nosim sa svojim životom, to je sve.

- Ne dopada mi se to – mršti se.

- Zabranićeš mi da posećujem psihologa? – neće valjda.

- Da.

Stisnem zube da mu ne obrusim ili ga pošaljem dođavola. Kontrola, kontrola.

- Lina, jasno?

- Kristalno – nastavim da gledam kroz prozor.

. . .

Stižemo kući, Magnus ostaje sa obezbeđenjem a ja nastavim ka našoj spavaćoj sobi.

Skinem ogrlicu jer imam osećaj da me nešto davi, znam, nije ona ali osećaj skidanja je jako dobar. Izujem štikle i svučem haljinu. Žene u ovoj porodici nemaju pravo glasa, ja nemam pravo glasa. Ja sam samo još jedna lutka.

Dok sam skidala šminku pojavio se Magnus. On se istuširao a ja sam i dalje sedela pred ogledalom.

- Dođi u krevet – kaže mi.

- Idem – spustim četku i ugasim svetlo.

Nismo razgovarali, ali smo zato vodili ljubav.

. . .

Dok šetam i ližem sladoled razmišljam o svom životu, sednem na klupi i udahnem duboko. Ne znam kako sam došla u park ali znam da želim ovakav život. Bezbrižna deca sa roditeljima koje ništa u životu ne ograničava, izveli su decu u park, kupili im kokice i svi su srećni. Moja deca neće imati ovo. Da li uopšte želim decu čija je budućnost unapred određena? Od jutros sam u ciklusu i zahvalila sam se svim svecima što nisam trudna, sada shvatam to kao neki znak. Da li imam pravo da lišim porodicu Stark naslednika? Hm, Magnus ima braću, njihove supruge im mogu rađati decu, ja nisam spremna da budem majka i budimo iskreni ne želim da donesem život koji će unapred biti određen, da ne govorim o tome da može završiti kao moj brat, kao Teo. Jalove žene su obično odbačene, ali to je i njihova sloboda. U mafijaškim porodicama razvod ne dolazi u obzir ali muškarac se može razvesti od žene ukoliko ona ne može da mu podari decu. Ukoliko ja ne bih mogla da podarim dete Magnusu . . . bila bih slobodna, nezanimljiva i oštećena za sve druge. Da li je ovo moj izlaz? Moram razgovarati sa nekim inače ću poludeti.