Prisiljena

Pakao

- Šta kažu doktori? – Džejk je stigao nakon nas.

- Ne znam još uvek je unutra.

- Isuse – uhvatio se za glavu.

- Šta se dogodilo? – hvatam ga za odelo.

- Mama . . . – oborio je glavu.

- Mama je šta?

- Izvadila je dete iz nje – začujem Danteov glas.

Okrenem se ka Danteu.

- Unajmila je doktora, uspavali su je i izvršili abortus.

- Ona . . . – pustim brata poraženo.

- Zatekao sam Linu na stolu, u nesvesti, krvarila je . . . – Džejk se hvata za glavu.

- Mama je bila pored nje, doktor i . . . .

- Nemoj! – podignem ruku.

- Nešto je pošlo po zlu, izgleda da su loše dozirali sredstvo za uspavljivanje i Lina je počela obilno da krvari, nisi mogli da je probude - Dante nastavlja.

- Ovo se ne dešava. Moja majka nije ubila mog sina! – viknem i udarim rukom u prozor.

Bol koja me prožima ubija sve u meni.

- Za sve smo mi krivi – Džejku je napukao glas.

- Ne, ja sam kriv. Molila me je a ja . . . . nisam je slušao – zatvorim oči da se smirim da se iskontrolišem.

- Magnuse!

Okrenem se ka doktoru.

- Ruperte kako je ona?

- Loše, izgubila je mnogo krvi. Ko je vršio abortus? Taj doktor je mogao da je ubije!

- Abortus je bio prisilan – Dante objašnjava dok ja stežem vilicu.

- Tako, žao mi je.

- Kako je ona? – ponavljam pitanje.

- Potrebna nam je krv, Lina ima retku krvnu grupu i bolnica nema više zalihe, potrebni su nam donori.

- Pronaći ćemo krv koja krvna grupa?

- AB negativna.

- Proveriću ko od naših ima tu krvnu grupu – Dante vadi telefon.

- Ja ću razgovarati sa njenom porodicom, velike su šanse da neko ima tu krvnu grupu – Džejk predlaže.

- Može. Mogu li da je vidim?

- Naravno.

Doktor mi je pokazao Linu prikačenu na sve žive aparate, kleknuo sam na pod i nežno dodirnuo njenu ruku.

- Tako mi je žao, srediću sve, srediću sve obećavam – kao grom iz vedra neba slomio sam se pored njenog bolničkog kreveta.

. . .

- Šta se dogodilo mojoj ćerki? – Linex je toliko glasan da sam morao da izađem iz sobe.

- Smirite se gospodine – sestra ga umiruje.

- Magnuse – video me je i krenuo ka meni.

- Potrebna joj je krv – kažem.

- Znam, moji ljudi su na putu imamo njenu krvnu grupu.

- Kako krvari? Šta se dogodilo?

- Beba . . . – ne mogu da prevalim preko usana. Moj sin.

- Razumem.

Šta razume.

- Moramo da je operišemo – doktor nas obaveštava.

- Spasi je – uhvatim ga za ruku. Klimnuo je glavom.

Dok čekamo da operišu Linu razmišlam šta da radim. Ne mogu dozvoliti da Linex sazna šta se dogodilo jer . . . odvešće je od mene, odvešće je. Objasnim braći situaciju, naravno da su razumeli, oni su moja krv.

. . .

Nakon dva duga sata, saznali smo da je operacija prošla uspešno, Lina će se oporaviti, ostalo je da čekamo da se probudi.

Rodžer je predložio da se istuširam i poslušao sam ga, krenuo sam kući ali ne pod tuš.

- Gde je ona? – pitam Sema.

- Gospodin Džejk je rekao da ne sme napustiti sobu.

- Ne ometajte nas.

Uđem unutra i zateknem moju majku pored prozora, mirna kao da se ništa nije dogodilo, kao da ništa nije uradila.

- Kako si mogla?

- Magnuse . . .

- Ubila si mog sina! Tvoje unuče!

- Naša krv se nikad neće pomešati sa krvlju tih ubica.

- Naša krv? To dete je bilo moja krv! Moja!! – priđem joj u dva koraka i uhvatim je za vrat.

- Samo napred, ja ionako . . . umirem.

Stežem vrat moje majke i gledam kako polako isisavam život iz nje, kako joj se oči sklapaju . . .

- Magnuse. Magnuse.

Pustim ruke i dozvolim Danteu da me skloni od nje.

- AAAA! – vrisnem i udarim pesnicom u vrata.

- Ti si moja majka! Majka! Kako si mogla da vežeš moju ženu i izvadiš mog sina iz njene utrobe? Kako si mogla?

- Ja? Kako si mogao da je dovedeš u moji kuću? – moja majka ustaje.

- Mama prestani – Dante je ubeđuje.

- Ne. On je doveo ćerku Rodžera Lineksa, oženio se njome. Ti ljudi su ubili tvog oca! Držala sam u rukama telo mog mrtvog supruga!

- Držao sam ga i ja! Držao sam ga dok je umirao, gledao sam kako ovaj besmisleni rat izvlači život iz njega! Ja sam držao mog oca dok je umirao! Ja! I znaš šta? Njegova je ideja bila da oženim Linu, i on je želeo da se ovo završi.

- Završiće se kad se osvetim za smrt svog supruga, vašeg oca. Sramota je što to ne može očekivati od sinove.

- Ubila si moje dete. Da li si svesna šta si uradila?

- Naravno da sam svesna ako ništa drugo bar se će toga tvoja žena sećati do kraja života.

- Ti . . . - krenem ka njoj.

- Magnuse. Brate.

- Dante pusti me.

- Ona ionako umire, ne prljaj ruke, nije vredno toga.

- Moja dete brate, moja žena. Ti si moja majka kako . . . kako si postala takvo čudovište? – kako mi je to promaklo.

- Neko mora da sačuva naše prezime.

Neprestano je ponavljala jedno te isto.

- Nema svrhe, ti nikad nećeš prihvatiti Linu, nikad nećeš razumeti.

- Nema tu šta da se razume . . .

- Nema? Ja volim tu ženu! I pogledaj me dobro majko. Nikad, nikad je neću ostaviti i ti je više nikad nećeš povrediti, kunem ti se u porodično ime i mog kojeg si ubila. I nemoj misliti da će ti ovo proći tek tako.

- Šta ćemo da radimo? – pita me Dante.

- Predaj je policiji a doktora neka ubiju.

- Šta?

- Umrećeš u zatvoru majko, i to je humana smrt.

- Ne možeš me poslati u zatvor.

- Samo me gledaj – izađem i nazovem advokata.