Bulevarom sibirskog bresta (Čardačka trilogija #3)

I

Oduvek mi se činilo da sam samo prolaznik. Onaj providni što ne ostavlja nikakav trag za sobom. I činilo mi se da su svi gradovi kroz koje sam prolazila bili tuđi. Nepoznate ulice su me odbijale svojim sivilom, a kuće mračnih prozora bile svedoci moje izgubljenosti. Lutala sam kao brodolomnik pustim ostrvom tražeći kutak da se sakrijem pred oluju.

I konačno sam ga pronašla.

Prijateljica me je pozvala sebi u goste. Rekla je da možda može da mi pomogne. A ja sam se kao davljenik pružila ka njoj.

Gradovi imaju svoja imena. Ja ih ne volim. Iz nekog razloga mi se ne dopadaju pa ih menjam.

Ovaj sam nazvala Grad Tišine. I nisam pogrešila.

Prostrt na pitomoj ravnici izronio je iz ružičaste jutarnje magle. Izbledela tabla sa pozdravom dobrodošlice. Iza nje meka prolećna pšenica kraj puta. Zeleni se pogled u beskraj. Izliva mi se duša u njemu.

Kaže ‒ stigla si kući.

Još uvek ne verujem. Čekam da čujem Vesnin glas i saznam šta to ima za mene.

Široke i prazne ulice. Autobuska stanica tiha. Tek poneki zalutali putnik. Kao i ja. Izgubljeni u svojim ugušenim pričama ćutimo sećanjima. Ili snovima. Valjda to tako mora. Kad se putuje, napušta se vreme sadašnje. A ja u prošlo ne smem da se vratim. I ne mogu. Još uvek me boli porazom.

‒ Ludačo jedna, da se nisi razvela nikada mi ne bi ni došla! ‒ grli me i grdi. To kod nje može zajedno. Zato je i volim.

Sležem ramenima pokajnički. I priznajem:

‒ Da se nisam razvela, ne bih se ni setila da postojim.

I istina je. Boli me svaki kamenčić duše, znam da me ima. A htela bih da me nema.

Oprostiće mi Bog.

‒ Hajde, ulazi u auto. Idemo odmah da je vidiš. I ništa me ne pitaj. Čekaj dok stignemo.

Bulevar Sibirskog Bresta. Miriše i kroz zatvoren prozor. Sklapam oči i uživam. Odavno nisam.

‒ Hej, probudi se! Evo nas! ‒ golica me Vesnin glas. Crne oči se osmehuju ‒ Ovo je kuća moje tete. Pre dva meseca je otišla ćerki za Ameriku i ne misli da se vrati. A žao joj da proda. Zna da će je srušiti čim je kupe. Kao i ove ovde... Došao čovek iz Beograda, budzašta kupio dve stare kuće, srušio ih i sebi napravio vilu. Pogledaj samo koliki plac je dobio...

Ne osvrćem se za Vesninim rečima. Prikovanog sam pogleda za staru kapiju čija me kuća pozdravlja sluteći da ću biti njena. Miriše sibirski brest. U hladu sam njegovih grana, utopljena u tišinu ulice koja odjekuje savršenim spokojem. Zalutala sam u novu sebe. Ne prepoznajem se.

‒ Hoćeš li da uđemo? ‒ čujem Vesnu kako me iz daljine doziva. Tu je na korak od mene, a ja sam tako daleko. Moram da se vratim.

‒ Kuća je zdrava, nema vlage. Svetla je i prostrana, biće vam lepo u njoj... Nameštaj je star i očuvan. Teta je ljubitelj starine. Videćeš kakvih sjajnih komada ima. I muzej bi joj pozavideo.

Okreće se ka meni čekajući da joj nešto kažem. Bilo šta. Njene tople oči me radosno gledaju, znajući čime me daruju. A ja ne uspevam da pronađem reči koje bi mogle da izliju moja osećanja. Preplavljena sam njima. Samo mi osmeh ostaje da viri iznad površine. I Vesni je to dovoljno.

‒ Ostaćeš ovde, zar ne?

‒ Ostaću ‒ šapućem ‒ Savršeno je. Kao da si znala o čemu sanjam...

Ona se zadovoljno osmehuje.

‒ Nas dve smo slične. Tražila sam za tebe ono što bih za sebe volela... I to nije sve. Imam još nešto...

Nestašno me je hvata za ruku i vodi iz dvorišta.

‒ Gde ćemo? ‒ zbunjeno pitam ‒ Pa nisam kuću ni videla...

‒ Ima vremena... Videćeš sve kad se vratimo... Ovo je sad važnije.

Uvek ima važnijih stvari. Vuku nas iz onog u čemu bismo da se odmorimo kad iz manje važnog stignemo. I nikad kraja.

‒ A gde sad idemo? ‒ progovaram čim smo ušle u auto.

‒ Tu iza ćoška ‒ zagonetno mi dobacuje ‒ Pet minuta hoda odavde, ali ja sad nemam vremena za šetnju. Hoću da odmah vidiš sve!

Tek što je ućutala, zaustavlja pežo i parkira se ispred prostranog praznog izloga, koji je tuguje u svom drvenom ramu.

‒ Ovo je Cecina kuća. Teta i teča su je napravili osamdesetih dok je ona bila na studijama. U potkrovlju je ogromni stan sa nekoliko soba a u prizemlju poslovni prostor. Savršeno je za tvoju knjižaru!

‒ A kolika je zakupnina? Ne znam da li ću moći i lokal i kuću da plaćam ‒ priznajem zabrinuto.

‒ Draga moja, kuću dobijaš na održavanje. Ispričala sam teti sve o tebi, i ona želi da ti pomognemo. A što se tiče lokala, ništa se ne brini. Dosadašnji zakupac je plaćao 700 evra mesečno...

‒ 700!!! ‒ uzvikujem iznenađeno ‒ Pa to mi je mnogo!

‒ Za celu kuću ‒ nastavlja Vesna ‒ Gore su im bile kancelarije a dole prodajni prostor.

‒ Pa meni ne treba toliko ‒ priznajem dok ona otključava vrata.

‒ Znam da ti ne treba. Tebi lokal u prizemlju a meni i mojim prijateljicama sprat. Mi ćemo gore imati školu stranih jezika i učionice za privatne časove. Savršeno ćemo se uklopiti sa tvojom knjižarom, pošto kroz nju mora da se prođe da bi se ušlo na sprat. Bilo bi nam nezgodno ako bi neko ovde otvorio butik, ili apoteku ili bilo šta drugo...

‒ I koliki bi bio moj deo?

‒ Pola... ali tek od sledeće godine. Pošto sam ja uzela celu kuću u zakup, Ceca će mi dati malo gratis vremena ‒ namiguje mi uz osmeh.

Treba i ja da se osmehnem, ali nemam hrabrosti. Plašim sam se da ne dozovem đavola, onog istog koji me poseti svaki put kad pomislim kako sam srećna. Ili bi bar to trebalo da budem.