Bulevarom sibirskog bresta (Čardačka trilogija #3)

II

Plašila sam se Nebojšinog straha. Već sam mu dovoljno oduzela odlaskom od njegovog oca. Ni to još nije preboleo, a sada sam se spremala da ga odvedem u nepoznato. Za dečaka od deset godina to je previše, ali ipak bolje od izgubljene majke koju bi gledao kraj sebe.

Sa novcem koji sam od Miloša nakon razvoda dobila, imala sam dovoljno za novi početak. Želela sam netaknut papir i čist put. Stari sam napustila i da sam poželela u svojoj nemoći da mu se vratim, nisam mogla. Bolom sam srušila sve mostove, a otac mog deteta je ostao na onoj otrovnoj, odbačenoj strani. Trebalo je otići što dalje od nje.

Nebojša je u početku samo ćutao. Nije ni želeo da zna gde ga to vodim ni zašto. Na sve moje pokušaje odgovarao je spuštenim pogledom i stisnutim usnama. Bežao je ocu i vraćao mi se još dalji.

Odlučila sam da ubijem svoj strah i ponovo naučim da se smejem. Morala sam dete da vratim sebi. Bio je sâm u procepu između razdvojenih roditelja. I mučila me je njegova tuga.

Badi nam je otvorio izgubljena vrata. Topla i meka vesela pufna koja je uskočila u Nebojšin krevet.

‒ Mama... ‒ tek razbuđen glas nežno me je dotakao ‒ Jesi li sigurna da mogu da ga zadržim? ‒ upitao je skrivajući svojim detinjim šakama malog retrivera koji se mazno uvukao u njegov zagrljaj.

‒ Naravno da možeš ‒ osmehnula sam se krijući suze koje su mi se izmakle ‒ Zato sam ga i donela.

‒ Uvek si govorila da ne možemo da imamo psa... ‒ podsetio me je uz stidljivi prekor.

‒ Govorila sam da ne možemo da imamo psa u stanu. To bi bila kazna za njega... Sada ćemo imati veliko dvorište i Badiju će biti lepo sa nama.

‒ A kućica za njega? ‒ upitao je brižno, čupkajući duge meke žute uši šteneta koje se ugnjezdilo na njegovom jastuku.

‒ Već sam je kupila... Ali treba na vreme da ga naučiš gde će da spava. Tvoj krevet je ipak samo za tebe. Kuca treba da nauči gde joj je mesto...

Nebojša je klimnuo glavom gledajući zaljubljeno u svog novog mezimca. Znala sam da će biti teško držati Badija van kreveta, bar sad dok je još mali. I njemu je bilo potrebno da se svije uz nekoga. Baš kao i nama.

Čekala sam kraj školske godine da bih napustila Sivi Grad. Moj dečak se oprostio od svojih drugova i učiteljice i uhvativši me za ruku, krenuo sa mnom. Nežni dečiji prsti zavukli su se između mojih, darujući me poverenjem.

Ispred škole nas je čekao Vesnin pežo. U njegovom gepeku poslednja tura torbi spakovanih za put a na zadnjem sedištu ispružen mali retriver, koji dahće pod junskom sparinom.

‒ Jesmo li spremni da krenemo? ‒ hrabrila nas je Vesna, gledajući kako se mučimo da bi odvojili pogled od učiteljice koja nam je mahnula za srećan put.

‒ Hoćemo... Badiju je vruće ‒ kratko je odgovorio moj sin, spustivši ruku kojom je poslao oproštajni poljubac onoj koja ga je naučila da čita i voli knjige.

‒ Dopašće ti se nova škola ‒ utešila ga je moja prijateljica uhvativši mu pogled tuge u retrovizoru ‒ Nema puno odeljenja, ali ima ogromno dvorište i teren za fudbal i basket.

‒ Volim da igram fudbal ‒ kroz osmeh je odgovorio Nebojša uzevši Badija sebi u krilo.

‒ Pokaži mi dečaka koji ga ne voli i ja ću da se onesvestim ‒ nasmejala se Vesna pokrenuvši svoj auto ‒ Idemo... kući...

Ne želim da se sećam. Svaki put kad uspomene izvire, pritisnem delete. I sada to činim. Počinjem da pričam nepovezano, ni sama ne mogu da pratim. Samo da reči ne presuše. Vesna će razumeti, Nebojša je već navikao. Kad putujem, napuštam vreme sadašnje, a sećanja nasrću na mene. Poludeću od bola. Kada će da prestane?

Tek kada sam ugledala poznatu izbledelu tablu, odahnula sam. Iz zlatnog mora zrele pšenice uplovili smo u Grad Tišine. Još samo malo i otvoriće nam se Bulevar Sibirskog Bresta. Moje sidrište. Odmorište.

Grle nas grane. Kroz hlad klizimo niz ulicu. Radosna kuća otvara svoju kapiju mekim zvukom. Tajanstveno toplo dvorište mami Nebojšu. Uranja u njegove senke praćen razigranim štenetom. Na trenutak vidim širok osmeh kojim me pozdravlja, a onda odlazi u svoju avanturu. Ambar, voćnjak i zapuštena bašta. Za mene puno posla, a za mog dečaka raj koji je sanjao.

Dobro je ‒ stigli smo kući.

Dok se on penje uz trešnju, Vesna mu dovikuje da bude pažljiv, a onda se oprašta od mene zagrljajem. I ostajem sama sa koferima koje unosim u kuću. Raspakovati, posložiti, odložiti. Još samo kad bih to mogla sa sobom da uradim. Zguliti kožu, zatomiti bol, izbrisati sećanja. I zato sam za sobom ostavila sve ono što nije moje. Sva ona skupa odeća, cipele sa visokim potpeticama, žig po kojem je trebalo da se zna čija sam supruga.

Izvlačim iz poluprazne torbe svoje iskrzane devojačke farmerice. Rupa na kolenu priziva glas koji ne želim da čujem: Ne možeš to da nosiš. Izgledaš kao pobunjena tinejdžerka, a ne žena advokata. I ja sam poslušala. U svojoj slepoj zaljubljenosti odricala sam se dela po dela sebe dok se nisam potpuno izgubila. U njemu.

̶ Mama, čuješ li? - tutnjava u ušima se pretvara u Nebojšin glas - Mama!

̶ Izvini, zamislila sam se - priznajem pokajnički dok se okrećem ka njemu - Šta si mi rekao?

̶ Pitao sam mogu li Saru da pozovem da zajedno beremo trešnje? - gleda me nestrpljivo kao da sam sama birala da ogluvim trovana uspomenama.

̶ A ko je Sara? - začkiljim pod krivicom ne znajući šta sve nisam čula.

̶ Pa rekao sam ti! Moja nova drugarica, živi u kući pored naše - odgovara s blagim prekorom - Ona nema trešnju u dvorištu.

̶ Pozovi je, naravno - osmehujem se ohrabrena. Još nisam ni stigla da raspakujem njegove stvari, a on je već našao drugaricu - Ali neka se prvo javi mami.

A ja se svojoj nisam javila, setim se dok nasmejan istrčava iz sobe.