Bulevarom sibirskog bresta (Čardačka trilogija #3)

IX

Sledećeg dana, negde oko podne, utipkala sam tati poruku:

Advokat Obrad Vasiljević?

Odgovor mi je vrlo brzo stigao:

Brilijantan. Student generacije. Ponudio sam mu mesto u mojoj kancelariji, ali  je odbio jer je iz romantičnih razloga želeo da ostane u Beogradu. Šteta što je napustio praksu. Tvoja majka me je već jutros zvala i sve znam. Pozdravi komšiju i reci mu da se spremi za partiju šaha. Stižem čim se vratim iz banje. Ljubim tebe i Necu

Prednost kad imate brižnu majku jeste u tome što ništa ne treba da kažete ocu. Ona će mu odmah sve preneti, čak i ono što mislite da nije za njegove uši. I mogla sam da se kladim da je tata već znao da sam se sat vremena posle ponoći vratila kući preskačući komšijin zid. Bila sam sigurna da to nikad neće zaboraviti.

Oprostila sam to mami samo zato što je okupirala kuhinju i mene oslobodila kuvanja. Po onoj vrućini bilo mi je muka i od same pomisli na hranu, a stajanje za šporetom je bilo kao kazna za ubistvo koje nisam počinila. I ne znam kako, ali izgleda da je Obrad to i naslutio kada mi je prethodne noći uz osmeh rekao da će zadržati ženu koja je čuvala Saru i kuvala dok je on bio na poslu. Naravno, oslobodiće je nadzora nad devojčicom, a mene obaveze u kuhinji. Posle dvanaest godina braka koje sam provela kao domaćica jednog advokata, ovaj drugi, istina bivši, bacio je pred mene mamac kojem nisam mogla da odolim. A koja žena bi?

̶    Senka, zatvori tu vodu i u kuću da se uljudite. Ne možete tako mokri i blatnjavi da dočekate goste!

Nedelja je bila dan za uživanje i Neca i ja to nikad nismo propuštali, ali čim smo čuli reč gosti, znali smo da je vreme da završimo sa prskanjem. On je požurio na tuširanje, a ja počela da motam crevo gledajući mamu kako postavlja sto. Njena bordo haljinica je lepršala na vetru, a osmeh koji nije skidala govorio je šta misli.

Pola sata kasnije sedele smo u hladu stare trešnje i poglédale prema kapiji čekajući da Obrad i Sara dođu. A onda nas je smeh iz dubine dvorišta naterao da se okrenemo na tu stranu.

̶    Preskočili smo zid – ponosno hodajući pored oca kojeg je držala za ruku, devojčica se smeškala.

̶    Nisam hteo da budem partibrejker. Kad može Senka, mogu i ja... A krofne su mirisale i do našeg dvorišta. Jedva smo se uzdržali da ne dođemo ranije.

Uputi kompliment ženi koja voli da kuva  i kupio si je. I dok se mama smeškala rastopljena Obradovim rečima, već sam znala da će ga sledeće nedelje pozvati na ručak.

̶    Moj otac te je pozdravio i rekao da se spremiš za partiju šaha... Trebalo bi u četvrtak ili petak da dođe, je l' tako mama?

Klimnula je glavom, ali nije stigla da progovori jer ju je Obrad preduhitrio:

̶    Odlično, onda ćemo raspaliti roštilj u subotu kad se vratimo iz muzeja. A i moja domaćica će do tad da se vrati sa Stare planine, pa će nam spremiti nešto od kolača.

̶    Sa Stare planine?! – oduševljeno uzviknuvši, moja majka ga je trepćući pogledala – Pa i mi tamo letujemo svake godine... Na Čardacima, naravno. Imaju sjajnu biblioteku u hotelu, a moj muž voli da peca na obližnjem jezeru. Čitav jul provedemo tamo...

̶    Zaista?! Pa Sara i ja smo se prošle nedelje vratili. Mi smo tamo i leti i zimi... Tamo sam i upoznao baka-Maru, moju domaćicu. Istina, na preporuku mog poslodavca...

̶    Baka-Maru?! Olginu baka-Maru?! – prekrstivši ruke preko grudi, mama je nastavila da se čudi – O bože, kako je svet mali! A ja sam mislila baš nju da zamolim da pomogne Senki i pripazi joj na Nebojšu dok je ona u knjižari.... Vidiš li, sine, i gospodin Obrad sa Sarom ide na Čardake, samo ti nisi htela sa nama...

̶    Niste hteli na Čardake?! – uhvativši mamine poslednje reči, Sara je uzviknula dok su ona i Nebojša prilazila stolu.

Paučina na njihovim ramenima i prljava kolena jasno su mi govorili gde su do sada bili. Prekorno pogledavši sina, tiho sam ga podsetila:

̶    Rekla sam da se ne ide u ambar jer je prljav i natruo. Treba li da neko propadne kroz one daske pa da tek onda shvatiš koliko je to opasno?

Oborio je pogled znajući da je kriv, a već sledećeg trenutka Obrad mu je priskočio u pomoć:

̶   Je li Saro, a jesu li i tvoji prsti u tome? – a kad je i ona spustila glavu, uzdahnuo je – Hajde da pogledamo i vidimo šta treba da se popravi da ne biste nastradali.

̶    I male merdevine, tata... Stare su se slomile pa smo se jedva popeli... Zato smo i isprljali kolena... – vajkajući se, devojčica je govorila ocu dok je pokušavala da se očisti.

̶    Prvo operite ruke pa za sto, na krofne dok su još uvek vruće. Posle se pentrajte... Hajde da čujem, ko će mleko, a ko ceđenu narandžu? – pogledom zadržavši Obrada na stolici, mama je poterala decu ka česmi.

̶    S tvojom mamom nema cile-mile – nasmejavši se tiho kada se trojac udaljio, muškarac se okrenuo ka meni – I moja je bila takva, a verujem da bi ih pre krofni prvo naterala da stresu i pokupe šljive.

̶    Ne sumnjam da će i to da uradi, ali kasnije, kad završiš sa inspekcijom ambara...

Naravno, mama je bila toliko besramna pa je zadržala Obrada i Saru na večeri. I nije mi ni rekla da je tata trebalo da sredi ambar i napravi od njega letnju kuću za igranje. Saznala sam to tek kada je u petak stigao, a Obrad već treće popodne provodio u našem dvorištu.

̶    Pa ništa onda, ako nećeš da delimo trošak oko dasaka koje si kupio, ja ću novi crep da naručim... – rekao je tata kad su posle večere on i Obrad seli da odigraju partiju šaha – Kad već pravimo za decu, nek se uradi kako valja. Kad budu stariji, moće će tu žurke da prave.

̶     Da nisi malo požurio? – okrenula sam se ka njemu iznenađeno.

̶     Da si ti meni živa i zdrava, videćeš kako vreme brzo prolazi a deca rastu – pogledavši me znalački, povukao je potez, a onda se ka mami – Je li, Lana, mora li sva ta šljiva u pekmez?

̶    A šta bi ti? – vadeći ugrejane tegle iz rerne, mama je upitala preko ramena. Oduševljena što smo u letnjoj kuhinji pronašle šporet na drva, sačekala je dok tata dođe da ga on i Obrad iznesu napolje.

̶    Obrad i ja smo ispod ambara pronašli kazan za pečenje rakije...

̶    I misliš da je to ono što je potrebno deci? Rakija, a ne pekmez, ošep i smrznute šljive za knedle?...

̶    Nisam mislio na decu, nego na mene i našeg komšiju – namignuvši Obradu, rekao je uz osmeh.

̶    Onda je trebalo da poneseš nešto od kuće... Srušiće nam se bife od onih flaša koje si naređô. Imaš čitav voćnjak onde: i lozu, i kajsiju, i krušku...

̶    A ko kaže da nisam donô? – smejući se, tata je ustao i pošao ka kući – Sad ćemo nas dvojica po jednu divlju krušku. Poslali mi je iz Bosne, da vȋš kako je dobra... Senka, sine, aj' ti malo one šunke i sira iznesi...

̶     Ma samo što smo večerali – pogledavši ga iznenađeno, Obrad se pobunio.

̶    Ajde, ajde, uz ladnu rakiju... Nećemo valjda na suvo da pijemo... Samo po jednu i malo da bocnemo...

Pružila sam mami kutlaču kojom sam punila teglu da ona završi, a onda požurila za tatom u kuhinju. Gledajući ga kako se zadovoljno smeška dok je vadio flašu iz zamrzivača, morala sam da ga upitam:

̶     Izvini, molim te, a od kad ti to ponovo piješ rakiju?

̶    Od uvek, kad imam s kim – okrenuvši se ka meni, tiho je uzvratio – A Obrad Vasiljević je klasa, čovek po mom ukusu.

Stresla sam se kao da me je udario mokrom krpom. Čak i to što nije ni izgovorio Miloševo ime, bilo je dovoljno da mi pozli.